БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Железничка станица Сомбор
Данашњу бициклистичку туру по западу Бачке почињем на Железничкој станици Сомбор.
Пошто о њој нисам писао у репортажи из овог града, ево како сам тамо стигао и шта сам затекао. Ако планирате возом из Новог Сада за Сомбор, кренућете са Железничке станице “Ражнирна Нови Сад” која се налази негде на углу Руменачке и Партизанске. Станична зграда нема чекаоницу него само канцеларије за раднике железнице па воз чекате под отвореним небом на перону без надстрешнице. Ако је јако сунце или киша, близу је једно дрво па можете да се склоните док чекате воз…
Воз стаје у Футогу, између Бачког Петровца и Гложана, у Бачком Маглићу, Гајдобри, Парагама, Раткову, Оџацима, станици Оџаци Калварија, Каравукову, станици Богојево село, Богојеву, Сонти, Пригревици, Буковачким Салашима и напокон у Сомбору.
11. септембра 1869. уласком првог воза из правца Суботице у тек саграђену сомборску железничку станицу, отворена је пруга Хоргош-Суботица-Сомбор, као деоница пруге Алфелди-Адриа
Сама станична града у Сомбору је у веома лошем стању, вероватно најлошија у односу на Железничке станице у војвођанским градовима сличне величине. Плато испред станице поплочан је фином калдрмом али дерутна фасада у комбинацији са запуштеним Железничким парком, зарђалом старом локомотивом и Водоторњем у ништа бољем стању - пружају тужну слику.
А историјат сомборске железнице је више него славан и сеже чак до средине 19. века. Како пише сомборски градски портал “Равноплов”, представници Сомбора (земљомер Антоније Коњовић и члан градске управе Михаило Коцкар) били су 1864. на саветовању у Суботици, где је одлучено да се почне са трасирањем пруге која ће од Суботице ићи до Сомбора, а одатле до Даља. У Сомбору је исте године основан и Одбор за изградњу железнице, који је у Пешти подигао зајам од 2.000 форинти, колико је, као аванс, обезбеђено за почетак трасирања пруге. Земљани радови и знатан део пруге завршени су већ до 1866/67. али су још више од две године трајали радови на додатној инфраструктури.
Када је пет година после одлуке о изградњи, 11. септембра 1869. уласком првог воза из правца Суботице у тек саграђену сомборску железничку станицу, отворена пруга Хоргош-Суботица-Сомбор, као деоница пруге Алфелди-Адриа, Сомбор је добио нов подстицај за економски напредак и бржи развој трговине, свакако најснажнији од изградње Францовог или Великог бачког канала 1802.
Већ 1870. пруга је од Сомбора продужена у правцу Сонте и Богојева, а касније су дограђени и пружни правци за Нови Сад и Бају (1895), те за Бечеј и Апатин (1912), па је Сомбор постао значајно железничко чвориште из кога су пруге одлазиле у седам праваца.
Истовремено, са изградњом пруге изграђена је на северном рубу града, далеко од градског средишта, и велика градска железничка станица (средишње здање са два задња крила), која је, по архитектонским и градитељским стандардима, била веома слична здањима ове намене у другим већим средиштима тадашње Хабсбуршке монархије.
Станица је од средишта града, односно од Градске куће, била удаљена 1.730 метара (937 хвати). Сомборци су сматрали да је одлука градских власти о изградњи станице толико далеко од средишта града донета како би се омогућило угледном сомборском сенатору Амброзовићу да железници скупо прода своју „рђаву“ земљу, која се налазила на месту будуће железничке станице.
Одмах поред железничке станице град Сомбор је 1870. посадио први градски парк на ледини која се простирала од станице до јаме из које је деценијама пре тога вађена земља за набијање кућа. У тек засађеном парку градске власти су 1873. поставиле и 20 нових дрвених клупа. Првобитно је у парку постојала и омања стаклена башта, за коју је 1874. наведено да више не постоји, али је Баштенски одбор предложио да се подигне нова, дужине између шест и осам хвати, односно 11,5 и 15 метара, а град је за подизање нове стаклене баште издвојио 320 форинти. Поменути парк и павиљон у њему данас деле тужну судбину зграде Железничке станице.
На платоу испред станице уређен је те 1870. и фијакерплац, на коме су фијакеристи сачекивали приспеле путнике и развозили их по свим деловима града. Од изградње железничке станице на знатној удаљености од средишта града управо су сомборски фијакеристи имали и највише користи, па се градска фијакерска служба и развила у мери која није била својствена другим панонским градовима.
Изградња станице утицала је знатно и на развој Бајског пута (Војвођанске улице), који је на овај начин постао најважнија градска саобраћајница. О томе сведочи и чињеница што је 1873. ова улица прва калдрмисана, пре Главне улице и средишњих градских тргова, а била је и међу првим озелењеним сомборским улицама.
Улазак Српске војске, депортација, долазак колониста...
Возови су у Сомбору нису само одвозили и довозили путнике и робу, него су одавде одвозили и војнике у рат, довозили рањенике у сомборске болнице, па је возом у Сомбор ушла и прва чета српске војске 13. новембра 1918. Возом су, након капитулације у априлу 1941. одавде у заробљеништво одвођени припадници војске Краљевине Југославије, а у пролеће 1944. са сомборске железничке станице, у теретним вагонима, одвезено у концентрационе логоре близу 1.100 сомборских Јевреја, од којих се велика већина никада се није вратила. У зиму 1945/46. године возовима је до Сомбора и околних села досељен велик број колониста из Далмације, Лике, с Кордуна и Баније, који су населили околна села уместо одбеглог или у логоре измештеног немачког становништва.
Ових дана Војвођанска улица је поново у центру пажње јавности јер је почело рушење неких од најелпших кућа и зграда у њој па су Сомборци подигли глас. После тога је цела Војвођанска улица стављена под “претходну заштиту” што ће је, надамо се, сачувати од даље девастације.
Остаје нам да се надамо да ће планирана обнова пруге Нови Сад - Сомбор, која ће, надамо се уследити када крену возови из Новог Сада ка Суботици, обухватити и обнову Железничке станице у овом бачком граду...