Тако је Јелена Кон после Првог светског рата 1925. године, вођена идејама хуманизма и солидарности, основала организацију „Кора хлеба” како би помагала сиромашним суграђанима у послератној економској кризи, а посебну бригу је водила о сиромашној и деци без родитељског старања, којима је обезбеђивала по један оброк дневно. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, у оквиру Друштва је од 1932. године радило и обданиште.
– Осим кухиње и целодневног боравка, Друштво је пружало и услугу здравствене заштите деце, пошто је за то доба имало модерну, педијатријску подршку одојчади, у виду одговарајуће млечне формуле намењене њиховој исхрани – каже Ђурђев. – Јелена је организовала концерте врхунских музичара, а сав приход је намењивала малишанима и мајкама. Зна се да су на њен позив, а у корист „Коре хлеба”, наступали Бронислав Хуберман 1928. године, Артур Рубинштајн и Паул Хиндемит 1929. године, а Гудачки квартет из Дрездена 1936. године.
За само неколико година Друштво је израсло у најзначајнију хуманитарну организацију у Новом Саду, па је захваљујући донацијама, „Кора хлеба” 1933. године добила своју зграду у Улици Соње Маринковић. Са десне стране улаза у зграду данас се налази спомен-плоча на којој пише: „Ову зграду подигла је добротворка Јелена Кон да служи деци Новог Сада. Јелена Кон убијена је у Новосадској рацији 1942. године”.
Трагична судбина Јевреја
Добротворка Јелена Кон рођена је 1. септембра 1882. године у аустријском граду Ајзенштату. За новосадског велетрговца Јосифа Јулија (Жила) Кона удала се 1904. године и преселила у Нови Сад. Са супругом је живела у центру града, у Улици краља Александра, а у годинама након Првог светског рата, како није имала деце, окренула се хуманитарном раду.
Иако позната хуманитарка, вођена кроз живот несебичношћу и идејом универзалног добра, Јелена Кон убијена је са мужем у Новосадској рацији, јануара 1942. године, само зато што је била Јеврејка.
– Зграда је изграђена по нацрту архитекте Ђорђа Табаковића, по концепту модерне с високим приземљем, два спрата и чак 57 просторија – објашњава Ђурђев. – На уличној фасади коришћени су вештачки камен, метал, стакло, а карактеристична је и по хоризонталном низу прозора, који је у средишту прекинут застакљеном вертикалом степенишног простора. Изнад улаза у зграду, по идеји Јелене Кон, постављен је споменик „Мајка и дете”, рад вајара Михаља Каре.
Откад је саграђена, зграда није мењала своју намену, осим у једном тренутку, након 1948. године, када је национализована и преуређена у Покрајинску дечју болницу.
С. Ковач
