Назив Зајол спомиње се у даровном писму сачињеном 24. јуна 1237. године, којим је угарски краљ Бела ИВ Белакутској опатији поклонио „град Петурварад са три села, Доњи и Горњи Зајол и Биваљош“. Осим тога, међу старијим мештанима постоји предање да се на Клисанском брегу некада налазио манастир, за који се везује и настанак имена Сајлово, односно Исаилово. Наводно је овај део града добио име по монаху манастира Исаији, који је био веома поштован у народу.
Како каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев, у прошлости је Сајлово било карактеристично по пустарама, неплодном и мочварном земљишту и пашњацима, а много мање по ораницама, воћњацима и виноградима, док је земља претежно била у рукама властелина. На салашима су становали радници који су радили на пољима, док су газде само повремено долазили у обилазак.
- У 19. веку, на левој страни Руменачког пута, породица Јована Полита, из које потиче познати политичар и публициста, блиски сарадник Светозара Милетића, Михаило Полит Десанчић, имала је свој летњиковац. Осим лепо уређене куће за становање и пратећих објеката, око летњиковца било је 80 јутара земље, под ораницама, виноградима, воћњацима и шумом – описује Ђурђев.
Сајлово се простире између Авијатичарског насеља, пута за Руменку, индустријских зона Север и Југ, као и железничке пруге за теретни саобраћај.
- Матица српска је на Руменачком путу крајем 20-их година 20. века подигла наменске зграде у које је преместила Завод Марије Трандафил за мушку српску православну сирочад - објашњава Ђурђев. - Изградња Завода започела је августа 1928. године, а после многих тешкоћа окончана је 15. јуна 1929. године. За грађевинске радове утрошено је близу два милиона ондашњих динара, а за опрему је дато још око 250.000. У складу са завештањем велике добротворке, тамо је било смештено око 30 дечака без родитеља, као и деце која су потицали из изузетно сиромашних породица. Управник Завода Јован Сланкаменац, као учитељ, држао је наставу за децу током четворогодишњег школовања, а потом су малишани одлазили у град у средње школе, на занате и у трговине. Крај дома је била и економија, на којој су дечаци обављали лакше послове. Данас је, у некадашњем сиротишту, смештен Научни институт за ветеринарство.
Према речима Ђурђева, на Сајлову је у међуратном периоду постојао хиподром, са покривеним трибинама, на којем су одржаване коњичке, галопске и касачке трке.
- На хиподрому дуго пре рата нису држане трке, па је тај простор 1939. године уступљен Аеро клубу за спортски аеродром - појашњава Ђурђев. - Од тамо су новосадски једриличари из групе „Орао”, уз помоћ спортских авиона, узлетали. Трибине хиоподрома су растављене и од дрвне грађе направљен је импровизован хангар за једрилице. Кад се у лето 1940. године излио Дунав, и војни аеродром „Југовићево” такође је био поплављен, те су на Сајлово премештени војни авиони. Управу над аеродромом, удаљеном од „Југовићева” око пола километра, преузела је тада команда Првог ваздухопловног пука. После Другог светског рата аеродром „Сајлово” служио је неко време, као и раније, за цивилне једрилице и спортске авионе, а имао је и радионица за израду и поправку једрилица „Јастреб”. Сајловачки спортски аеродром је служио све док није подигнут нови на Ченеју.
Након насилне сецесије и грађанског рата у бившој Југославији, велики број становништва из Хрватске и других крајева бивше Југославије на Сајлову је нашао свој сигуран дом. На левој страни Руменачког пута 1974. године основано је Градско гробље које се све више шири и изграђује, те је недавно подигнут и крематоријум. Препознавши потребе житеља, Град у последње време улаже све више новца у уређење Сајлова, па је недавно отворен и модеран вртић.
С. Ковач
