АУТЕНТИЧНИ НОВОСАДСКИ СПОРТ СА ОБАЛЕ ДУНАВА Тенис главом скоро четири деценије као магнет привлачи Новосађане

Ипак, оно што је мање познато јесте да се у Новом Саду игра спорт који је настао баш овде и представља аутентичну новосадску игру. У питању је тенис главом, који је настао 1987. године на обали Дунава, тачније на Штранду.

Овај спорт (иако он то формално још није) изузетно је економичан, с обзиром на то да је за играње тениса главом потребно само парче терена са исцртаним линијама, фудбалска лопта и добра воља. Игра се на мекој (песак) и тврдој (бетон или тартан) подлози, а занимљиво је да је један турнир организован чак и на травнатој површини.

Неформално удружење које се бави овом игром настало је исте године када је започета и сама организација турнира 1987. године, из потребе људи да омасове игру и организују турнире. Званично, удружење је основано 2011. Године, иако треба нагласити да се правна структура мењала током година. Удружење тренутно броји око педесетак чланова, од чега десет сачињава управни одбор, а поносни су на чињеницу да су на територији града Новог Сада, а можда и читаве АП Војводине спортски турнир са најдужом традицијом.

Тенис главом се игра свакодневно када временске прилике то дозвољавају. Током лета претежно на Штранду, а на пролеће и јесен најчешће на теренима у новосадском насељу Бронкс (на Лиману) и на Сајмишту. Како је председник Удружења „Тенис главом” Александар Врбашки рекао, током претходних година имали су и неформалну сарадњу са Факултетом спорта и физичког васпитања, где су уз њихову помоћ промовисали овај спорт на тој високообразовној установи и самим тим имали прилику да играју у спортској хали.

– Уколико нема падавина, није нам страно да се организујемо иако је напољу температура у минусу јер љубав према игри је јача од свих осталих препрека – казао је наш саговорник. – Занимљивости ради, већ пет година 31. децембра није било падавина, стога смо новогодишњу „дневну журку” организовали управо играјући тенис главом и то напољу и надамо се да ће та традиција што дуже опстати.

Правила су релативно једноставна. Игра се два на два, екипа има укупно три додира, није дозвољено додирнути лопту руком и сваки пут мора да се пребаци главом у противничко поље.

– Током године организујемо пет турнира, на сваком од њих се почиње од групне фазе, након које се одиграва елиминациони део те на крају као шампиона добијемо најбољу екипу у датом тренутку – објаснио је Врбашки. – Постоји пет категорија: ветерани, сениори, јуниори, пионири и категорија на коју смо изузетно поносни а то је родитељ и дете. С идејом да привучемо млађе нараштаје, досетили смо се да направимо ову конкуренцију и на опште задовољство одзив је био феноменалан. 

Врбашки напомиње да се, нажалост, овим спортом бави све мање деце, што је последица тога да генерално најмлађе све мање занима спорт.

– Управо због тога, на нама је да га уз вредности које уз себе носи на најлепши могући начин презентујемо, оставимо у аманет будућим генерацијама и тиме остваримо главни циљ, а то је одржавање традиције ове прелепе новосадске игре – закључио је Врбашки. – Отуда свако дете које прикаже и најмање симпатије ка овој игри нама даје подстрек да га упутимо у чари спорта, а ако се заљуби у њега и интегрише га у своју дневну рутину. Нама, а посебно мени као мастеру спорта и физичког васпитања, то даје личну сатисфакцију због промовисања било каквог вида физичке активности.