Када почне да прави неки модел, а најчешће то чини ноћу, зна сате да проведе радећи. Резултат тог преданог рада, који изискује безгранично стрпљење и прецизност, јесу више од стотину експоната различитих димензија и сложености. Највећи део чува у свом стану на Новом насељу, где их и ствара, а броја се не зна онима који су завршили као поклон. Тако се у Средњој техничкој школи „Милева Марић“ у Тителу налази шајка коју је направио, а у многим кућама пријатеља и родбине, укључује се у разговор и његова супруга Јелена, заштитни знак Скакића – сат на Тврђави. Миланову колекцију чине најразличитији предмети – од бродова, што мирнодопских, што ратних, преко летелица, међу којима је и „невидљиви“ Ф-117, возила, цркве, до незаобилазног сата на Петроварадинској тврђави и лондонског Биг Бена, који умало није завршио у тамошњем музеју.
– Никада пре нисам имао везе с дрветом – прича Милан. – Радни век сам провео у НИС-у као возач цистерне, и с тог радног места сам отишао у пензију. То је право откровење за мене и временом је постало огороман ужитак. Дајем целог себе и душу томе што радим и зато ми засмета када људи с неверицом питају јесам ли ја то направио.
А све јесте дело његових руку. При раду од алата користи углавном само скалпел. Моделе прави од липовог дрвета јер, како каже, оно нема годове и није ломљиво. Признаје да му пријатељ столар из Раковца, Мића, отпатке дрвета истањи и онда он од њих ствара шта пожели. Ради на основу фотографија, а димензије и пропорције сам одређује. Много полаже на детаље, пошто сматра да, што их је више, рад добија на лепоти и квалитету. У зависности од сложености, за неке моделе му треба неколико дана, док друге ствара и више недеља, као што је то био случај с Црквом Имена Маријина, на коју је утрошио две и по седмице.
Први његов рад био је брод „Мисисипи“ који је наменио супрузи. У колекцији бродова је и инспиративни „Титаник“, дуг 80 центиметара, који је поклонио једној од двеју кћерки, као и пароборд који је својевремено пловио од Новог Сада, преко Сремске Каменице до Вуковара.
Иако тврди да не може да изабере модел за који може да каже да му је најдражи, с посебним поносом прича о аутобусу из филма „Ко то тамо пева“. Има га у две верзије, од којих је други примерак доведен до савршенства када су у питању детаљи. Сат на Тврђави је експонат који израђује у различитим верзијама. Сваки такав, али и други експонати с часовником, поседују сатни механизам и показују време. То је случај и с Црквом Имена Маријина и Биг Беном, који је ипак остао код њега, а није отпутовао у Лондон, зато што се са заинтересованим купцем није „нашао“ око цене. Помањкање осећаја за вредновање таквог облика рада, истиче, посебно га погађа.
До сада је шира публика два пута могла да види његових руку дела. Једном је то било у НИС-овом клубу, други пут у просторијама месне заједнице у Раковцу. Сада, између осталог, прави модел Успенске цркве, а припрема се за израду камиона „на ложење“ из ТВ серије „Камионџије“, по жељи свог младог пријатеља и комшије Петра, ученика Карловачке гимназије.
З. Милосављевић
