Наравно, ни помоћ комшија не изостаје, а она је најчешће новчана. Ушушкана међ вишедеценијским дрворедима, баштица је украшена десетинама садница разног цвећа, међу којима су пиштике, кадифице, клематиси, петуније, винке, чуваркуће, па чак и палма.
– Руже нам слабо успевају јер је велика хладовина – прича нам бака Илонка, поносна на свој комшилук који је вољан да јој обезбеди новац за те многобројне саднице. – Тако је и боље него да сви изађемо и сређујемо двориште како ко хоће. Има један старији господин који ми доста помаже тако што доноси и приноси пањеве, корпе... Ми смо на бициклима из Садова вукли дрва.
У тој згради живи 35 година, али се у протеклих пет „баш здала да то двориште нечему служи” и тако среди своје окружење.
– Верујте, свако може свој улаз макар да очисти и пограбуља, не можемо чекати на „Градско зеленило”, ти људи су претрпани послом, а нас ништа не кошта да сиђемо и почистимо – наводи наша саговорница. – Нема овде много посла, али редовно све одржавам. Кад устанем, прођем стазицом до пута, почистим смеће. Тако и ујутру и увече! Немам много времена да седим у баштици, али уживам док радим. Верујте, ја сам на четвртом спрату и кад подигнем ролетну и погледам доле, мени је срце пуно. У стану немам тако много цвећа, али волим да нам је леп улаз, да и остали уживају.
Љубав и воља су пресудни за такав подвиг, а нарочито свест о важности уређења и одржавања природе и околине у којој живимо. Зато је тај прилаз на конкурс пријавила комшиница Јелена Жутић која са својим двогодишњим дететом воли да помаже бака Илонки.
– То је пример локалне заједнице у којој се нешто лепо ради – истиче Јелена. – Све то вас оплемени. Моје дете већ зна где је шта у башти и кад неко долази, свима говори шта је шта. Волим што ми дете расте у лепом.
Деца се, за разлику од појединих одраслих, бар како нам кажу станари зграде у Фрање Штефановића, понашају одговорније и нико од њих не кида и не уништава цвеће, док су имали ситуацију да им је једна жена украла плишану роду и страшило које су ставили поред пањева с корпама и цвећем.
– Људи не треба да се угледају на комшију који неће да уређује, нека се угледају на мене која хоћу, и то треба да је подстицај да макар почисте своје двориште – наглашава Илонка. – Кад узмем пањ у руку, видим нешто у њему. И, мало-помало, инспирација се стварала. Кад сам све ставила на своје, видим да лепо изгледа и наставила сам да радим. Имам и зимски аранжман, у јесен посадим око 90 садница дан-и-ноћ, а у мају их почупам и посадим ново цвеће. Кад видим да биљке сваког дана расту, да их нико не дира, заиста сам срећна.
Једног дана, изненада, у дворишту бака Илонкине зграде нашла се велика бетонска чизма. Нико од комшија није знао откуд она ту, али је нашу саговорницу и те како обрадовала.
– То нам је поклон од Гордане Атлагић, а ја бих волела, ако има још оних који праве скулптуре од бетона, да нам донирају – каже бака Илонка. – Последњих година имамо много беба у згради па би било и симболично да поново имамо роду, али овог пута већу и забетонирану, да нико не може да нам је украде.
Л. Радловачки
