смо два века касније, да ли има начина да том датуму вратимо историјско достојанство и зауставимо његову „естрадизацију”. Присутни су могли чути и докле су заиста стигле еманциповане жене 21. века, која ограничења данас имају и шта је потребно урадити да бисмо равноправност заиста могли живети сваки дан.
– Паролом „Хлеба и ружа” покренута је најдужа револуција у историји, која траје и дан-данас, а протеже се од питања родне равноправности па до естрадизације, односно начина на који ми тај датум данас прослављамо, а требало би да га обележавамо – рекла је социолошкиња Тијана Ћировић. – Питање је колико смо заборавили суштинске, изворне принципе за које су се жене пре више од сто година бориле и чије плодове ми данас уживамо кроз права да се школујемо, гласамо, да политички партиципирамо, да будемо на позицијама одлучивања и моћи, као и кроз репродуктивна права и слободе. Уз све то, не смемо да заборавимо на жене које су жртве насиља, самохране мајке. Нису све жене у истој позицији, и то заправо одсликава неравноправност на глобалном нивоу.
Тијана Ћировић јеприметила да је Србија у последње две године питање родне равноправности, које је, каже, до сада било маргинализовано, односно скрајнуто у разним процесима демократизације, транзиције... ставила на листу приоритета. По њеним речима, наша замља је недавно оцењена добрим индексом родне равноправности, али ипак постоји разлика у ономе што се приказује и стварности.
– Живимо у свету у којем медији креирају стварност и свакако да се живот обичне жене у великој мери разликује од жена које су успеле да се добро позиционирају у друштвеној структури, а које често у таквим ситуацијама губе осећај солидарности. Изузетно је битно да младе жене схвате да су оне један од главних окидача зашто се ствара одијум према Осмом марту јер сматрају да су саме заслужне за све што данас имају. У времену где најближа историја постаје далека прошлост, оне не увиђају да им је такве могућности створила идеологија жена-бораца пре више од сто година. На нама је да то унапређујемо и да се боримо да родна равноправност више не буде питање. Ипак, по мом мишљењу, то ће увек бити један од камена спотицања у друштву – рекла је Тијана Ћировић.
Како је оценила, кључни проблем обичне жене у Србији данас је, као и генерално у савременом друштву, на пољу рада. То се, по њеним речима, огледа у тешкоћама у запошљавању, лаком отпуштању, неквалитетним условима рада, разликом у платама... Карактеристично је и, каже она, да се жене често школују за услужне делатности и сектор бриге, а ретко имају приступ занимањима које ће им омогућити позицију моћи и одлучивања. Такође, питање је и колико жене заиста саме одлучују, а колико постоје само као репрезенти и лепе фигуре.
– Равноправност постоји у смислу еманципације жена и већих слобода, мада је и то код нас, на Балкану, често проблем – сложила се и председница Удружења самохраних родитеља „Колона срца“ Јелена Шилић. – Код нас, у неким крајевима жена је још увек подређена, чланови породице су насилни према њој, њена воља и жеља се не поштују и нема слободу избора. Ипак, оне често трпе, или се враћају насилницима, јер немају посао или нема ко да чува децу.
Јелена Шилић је скренула пажњу и на тежак положај самохраних родитеља у нашој земљи, који још увек немају одговарајући правни статус, а међу њима је велика већина жена. Примера ради, њено удружење, каже она, броји више од стотину чланова, а од тога су само три очеви.
– За то треба да се боримо сви заједно, удружења, сами родитељи, али држава пре свега, која треба да донесе одређене мере да се положај самохраних родитеља у друштву поправи – каже Јелена Шилић.
Д. Ристић
Пораст друштвене свести, али и насиља
Да су проблеми жена у савременом друштву и самохраних родитеља сродни, говори и податак да је новосадски Центар за социјални рад у прошлој години забележио 31 одсто више случајева породичног насиља. Руководилац Сигурне женске куће у Новом Саду Нада Падејски Шекеровић каже да то свакако може значити да се повећава друштвена свест, али да пре свега указује на то да се број ситуација породичног насиља повећао. Како наглашава, ради се о озбиљном проблему, којим је потребно бавити се свакодневно, а кључни корак у тој борби је да се породично насиље пријави надлежнима.
