Давних 30-их година прошлог века, иницијативу за његову изградњу дао је тадашњи директор Новосадске гимназије Мирко Балубџић. Замисао се остварила тек када су 4. новембра 1935. године, у име наставничког савета, потоњи директор др Бранко Магарашевић и професори др Никола Продановић и др Светислав Марић, посетили бана Дунавске бановине Светислава Пауновића и замолили га да том приликом „овој Гимназији укаже потребну пажњу и да морално и материјално помогне њено деловање”.
Изградњу Ђачког игралишта на површини од три хектара водила је Прва мушка реална гимназија Краља Александра I са Заједницом дома и школе и Хигијенским заводом. На пројекту су, по угледу на загребачко игралиште, радили инжењер Милутин Татић и архитекта Милорад Радонић, док је бригу о уређењу ботаничке баште водио Фрањо Хорват. Издашну помоћ при изградњи пружили су Краљевска банска управа Дунавске бановине, Градско начелство и родитељи ученика.
Ђачко игралиште је свечано отворено 31. маја 1936. године, уз одушевљење Новосађана, јер су се једина два слична спортска комплекса у Југославији тада налазила у Загребу и Београду. Чак 4.000 људи жељно је ишчекивало свечано освећење застава, што су учинили православни, а потом католички катихета. За заставе су кумови и кумице везали траке и предали их председницима секције подмлатка Јадранске страже, чију је химну затим отпевао хор ученика Државне реалне мушке гимназије. Потом су одржани говори, а за крај је уследила велика поворка ђака, која је уз музику сат времена марширала новосадским улицама. Тога дана је по подне одржана и прва јавна вежба ученика и ученица средњих школа.
Златно доба овог комплекса трајало је од његовог отварања па све до 1941. године. Изграђено је неговано травно поље за слетске вежбе и атлетске бацачке дисциплине, конструисана је кружна атлетска стаза дужине 333 метара, која се зими претварала у клизалиште, а уређена су и залетишта за атлетске скокове. Уз терен за слетове биле су трибине, које су могле да приме и до 5.000 гледалаца, као и кућа за домара-чувара, гардероба и амфитеатар за предавања. У другом делу објекта налазила се зграда намењена одмору и опоравку ученика, а уз њу су подигнути терени за тенис, одбојку и кошарку. Око игралишта су засађени јабланови да га штите од кошаве, убрзо постајући и његово обележје. Тамо је одржавана настава физичке културе, а ђаци су се и поред ње бавили спортом и такмичили, за шта су им биле доступне препоне за трчање, сталци за скокове, дискови, кладива, копља, кугле, хронометри-штоперице и сви остали неопходни реквизити тада чувене немачке фирме „Берг”, чега није било ни на једном школском стадиону у земљи.
У новијој историји, Ђачко игралиште је било реновирано 2009. године, поводом Европског јуниорског првенства у атлетици, чији је домаћин био управо Нови Сад. Тада је коришћен као помоћни стадион на ком су се такмичари загревали, а наступали на стадиону „Карађорђе”. Реновиране су трибине, бацачка борилишта и атлетска стаза, али са унутрашњом ивицом дужине 368,5 метара, уместо 400, што није иначе стандардна пракса, јер атлетски стадиони морају бити свуда у свету истих, прописаних димензија. Уколико се ове мере не испоштују, на њему не смеју да се одржавају званична атлетска такмичења и самим тим не могу ни да се признају остварени резултати атлетичара.
Прве бановинске средњошколске игре са слетом и атлетским надметањима, које су одржане 27. и 28. маја 1939, биле су највећа манифестација пре почетка рата. Учествовало је 250 атлетичара и 1.830 вежбача у слетским дисциплинама из 16 школа Дунавске бановине, а најбоље резултате у атлетици постигле су Суботичка, новосадска Гимназија Краља Александра И и Петровградска (Зрењанинска) гимназија.
За време окупације, Ђачко игралиште је, као и Соколски дом, дато у власништво организацији „Левенте”, а после ослобођења је преименовано у Омладинско игралиште и проглашено друштвеном својином града. Решењем Скупштине општине, од 1964. додељено је на трајно коришћење Универзитету у Новом Саду, чији га је савет две године касније уступио свом Центру за физичку културу.
Међутим, објекат је дуго био запуштен и углавном је коришћен за фудбалске утакмице клуба „Индекс”. Тек је 1992. основан Фонд за ревитализацију Универзитетског спортског центра Ђачко игралиште, али је мало шта од разних планова реализовано. Тек је четири године касније, поводом 60-годишњице Игралишта, а на иницијативу његовог тадашњег управника Љубомира Цвејановића, заиста учињена нека промена: подигнута су три земљана тениска терена, обновљена је атлетска стаза и у средишту комплекса изграђена чесма са пијаћом водом, коју је дизајнирао архитекта Илија Протић.
Овај објекат данас служи за одржавање наставе физичког васпитања, тренинга разних спортова, фудбалских утакмица клуба „Индекс”, као и за слободну рекреацију грађана. Упркос чињеници да врви од људи, поготово лети у вечерњим сатима, у последњих 14 година није доживео потребне промене и полако постаје све тужнији призор. Некада најопремљенији објекат овог типа у Југославији сада нема ни тоалете, терени су запуштени, а канте за смеће се свако мало преливају. Постоје две чесме, које с времена на време и не раде, и неколико јабланова који тужно стоје као сећање на старе дане.
Н. Шолаја
