За разлику од овог рукописа, иза пионирских посматрања васионе код Сенте, Бачког Градишта и Титела, забележених 1696, знамо да стоје гроф Луиђи Ф. Марсиљи и његов млади помоћник, који су то чинили током лета с намером да одреде географске координате ради израде карата подунавских земаља.
Најстарији податак о астрономском посматрању у Новом Саду пак записао је у свој дневник Данило Мирко Богданић 11. јуна 1799. када је у Петроварадину видео звезду Делта Шкорпије у истоименом сазвежђу, после проласка Месеца испред ње.
Захарија Орфелин је у свом „Вечитом календару”, који је саставио у Новом Саду 1780, а штампао у Бечу 1783, астрономији посветио 182 стране, што се сматра првом публикованом књигом о тој науци на српском језику, а посебно је занимљив опис поларне светлости коју је посматрао 7. јануара 1770. из Сремских Карловаца. Осим као историчар и архимандрид манастира Ковиљ, Јован Рајић остао је упамћен и као професор Латинске школе у Сремским Карловцима, где је не само предавао астрономију, већ и 1762. написао први уџбеник на српском језику са таквим штивом. Нађен је и његов научни рад на седам страна о кометама.
Прва организација која је у Новом Саду радила на широј популаризацији науке која проучава објекте и појаве изван Земље и њене атмосфере била је Подружница београдског астрономског друштва „Руђер Бошковић”, основана 1954. у оквиру Више педагошке школе, под руководством Живојина Ћулума, а прву њихову аеронаутичку и астрономску изложбу, отворену исте године, погледало је преко 20.000 посетилаца.
Прво самостално друштво тог типа основано је 14. јануара 1974. под називом „Нови Сад – АДНОС”, те предложило да се у оквиру акције „Наука младима” уведе такмичење талентованих ученика из астрономије, што је и прихваћено. Друштво је 1965. смештено у стражару на средњем платоу Петроварадинске тврђаве, али само привремено, будући да је постојао идејни пројекат за сталну народну опсерваторију на Чардаку изнад Сремске Каменице. Нажалост, недостатак новца обуставио је даљи рад на њој.
Новосадски Планетаријум је, поред оног у Београду, једини објекат те врсте у Србији. Почео је с радом 2001. године и од тада представља најважније место за остваривање аудио-визуелне наставе астрономије и сродних наука.
Како у 18. веку, тако и у 19, предмет у оквиру ког су ђаци учили о свемиру звао се математички земљопис и предавао се током наставе физике и земљописа, а да се иза Урана вероватно налази још једна планета, могли су сазнати из уџбеника који је 1823. објавио професор у српској Препарандији Василије Булић, 23 године пре него што ће ова претпоставка бити потврђена, а тиме се и озваничити први рођендан Нептуна – 24. септембар 1846. До Другог светског рата, у шестом разреду постојао је посебан предмет под називом космографија, а од 1945. до 1950. астрономија за седми разред, коју је у Новом Саду предавао географ Стојан Јовичић.
Велики заљубљеник у космос био је и управник Карловачке штампарије Јулијан Чокор. Осим што је у Сомбору бележио појаве на небу и направио два сунчана сата, у Карловцима је издао календаре за 1860. и 1861. годину, у којима је описао астрономске појаве и прерачунао их за меридијан овог места. У зграду штампарије сместио је своју приватну опсерваторију са великим телескопом, који је могао да види чак и Касинијеву разделницу – тамну линију дуж целог Сатурновог прстена, као и Сатурнове сателите. Израчунао је 1860. године тачно време помрачења Сунца и омогућио многим карловачким житељима да га посматрају.
Док је проф. Јован Ђорђевић 1881. у „Васпитачу” дао подробну методику наставе астрономије, велики реформатор школства др Ђорђе Натошевић популаризовао је ову науку међу ђацима Новосадске гимназије, те омогућио да у порти Саборне цркве специјалним дурбином посматрају звездано небо, док је професор Карловачке гимназије Милан Недељковић пре Првог светског рата водио ђаке на Магарчев брег да виде помрачење Сунца и Халејеву комету. После Другог светског рата, њиховим стопама ишао је проф. Живојин Ћулум, одржавши више стотина предавања по школама, народним и радничким универзитетима, а умевши да и најсложенију материју изнесе тако да га разуме било која публика, што је, нарочито у селима, доприносило сузбијању сујеверја. Са својим сарадником Јарославом Францистијем написао је књигу „Халејева комета”, коју је Матица српска издала 1985, када је поново постала актуелна појава ове звезде репатице, чему су тадашњи савременици сведочили у фебруару 1986.
С. Милачић
