(ФОТО/ВИДЕО) РУЧНИ ВЕЗ НОВОГ САДА НА ЂЕРЂЕФУ ОДЛЕТЕО ЗА ЧИКАГО Јулија Шимон упослила је своје руке у вез још као дете, а ево коме се највише захвалила за свој бренд
Ручни вез је део душе и моменат живота оног ко ту уметност ствара. Ово су речи Јулије Шимон, која годинама уназад прави од конца ваше најрадосније успомене- од мале радоснице вашег новорођенчета, до оног битног питања "Хоћеш ли бити моја кума?", па до веза имена на српском платну за крштење.
Наша сагорница на почетку истиче да није пресудно да ли везете у данашње време или пре 10, 20 или 50 година.
-Осећај је исти јер везете зато што то волите и зато што вас то испуњава. Да ли је исто ставити платно испод програмиране игле или држати ђерђеф са платном данима и ноћима у руци и стварати уметност бод по бод. Ручни вез није ствар или комад платна. Ручни вез је део душе и моменат живота оног ко ту уметност ствара. Да ли може машински вез да се поистовети са ручним везом?! Мислим да не може. Сваки ручно израђен вез има своју причу и уникатан је у сваком смислу,док је машински вез серијска производња- рекла је Јулија и додала да се за вез заинтересовала као девојчица од седам, осам година.
-У то време није постојао мобилни телефон на ком би играли игрице, али су дечије руке морале бити упошљене. То су била времена када су жене плеле, хеклале и везле. Почела сам тако што ми је на обичан комад платна преко индиго папира нацртан мотив (пас,петао...) и везла сам контуре нацртаних мотива. Допадало ми се то стварање “нечега”. Наравно да то није било савршено извезено, али је временом бивало све боље. Касније сам везла Вилерове гоблене...једно време мађарске народне мотиве, а сада захваљујући мојој млађој ћерки везем “нешто” што је спој традиционалног и модерног.
Јулија за Дневник каже да не постоји рад за који може рећи да се највише тражи, а људима је битно да њима важан догађај или успомену овековече њеним радом као оригиналним поклоном и неизмерно су срећне што њихове успомене и животне приче преносе на платно. Међу њеним радовима нашла се и Српска Атина.
-Одавно смо имали жељу да извеземо наш град, али нисмо имале прилику, а то је било баш за нашу душу. С обзиром да и наши пријатељи и познаници цене наш вез, ћеркиној другарици која се преселила у Чикаго смо желеле да поклонимо део њеног града, душе и земље. Али смо поприлично сигурне да ћемо извести овако нешто и за нас лично- речи су Јулије.
Да старе занате неће моћи да замени вештачка интелигенција, сагласна је и наша саговорница.
-Вештачка интелигенција нема емоцију, душу, па у коначници ни капљице крви из безброј пута убоденог прста. Са друге стране, она нам може припомоћи у нашем стварању, генерисати нам специфичне мотиве које можемо пренети на платно. Вез са мотивом Новог Сада је први вез где смо користиле помоћ АИ-а, и где нам је вештачка интелигенција припомогла, изгенерисала слику у неколико минута, док смо ми дане и дане провели преносећи то на платно- закључила је Јулија која се напослетку захвалила својој ћерки Викторији која је била иницијатор и покретач приче "Јулишке" као заједничког пројекта.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина prеss, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.