ФРУШКА ГОРА У СРЦУ, ПРИРОДА У ДУШИ „Шумарење” – где се осмеси броје више од километара

А људи који негују алтруизам, воле природу, шумске шетње и дружење, попут веселе дружине сакупљене у Удружењу грађана „Шумарење”, сасвим је могуће да су предодређени за лепе тренутке и за то да лагано пригрле хедонизам. Фрушка гора је надохват руке па је минулог викенда поменута група шетњом по обронцима војвођанске лепотице, потом и у планинарском дому на Поповици, обележила дан „Шумарења”. 

А шумарење је почело када је мала група 2017. године, на челу са агилном госпођом Татјаном Станимировић, пожелела да прошета Фрушком гором без устаљених правила прекаљених планинара. Неформална вибер група, потом и она на фејсбуку, лишена уских видика, убрзо је у лаганом ритму јездила  фрушкогорским ширинама, потом и онима широм Србије. 

– Концепт ове приче је да се највећи део дана проведе у природи, на чистом ваздуху, у добром друштву и да људи буду што активнији, а сутра употребљиви за свакодневне активности. Нема јурцања, мерења пређеног и освајања висина. Не бројимо километре већ осмехе, а све што треба понети јесу флаша воде, удобна обућа и добра воља – каже председница Управног одбора „Шумарења” Ивана Станимировић.    

Убрзо се много људи придружило шумарењу, па је постало јасно да се некакав ред и правила морају увести. Шумари се средом и суботом. О маршрути и о томе колико је стаза захтевна заинтересовани се обавештавају на вибер глупи неколико дана пре шетње. Зна се ко ће бити водич, а он (или она) пре тога утврђује путању. Шетња има и такозваног чистача, онога који иде последњи те се нађе при руци ономе који је из било ког разлога успорен. Како се позитивна енергија подразумева, у све остало што шумарење прати није се тешко уклопити.

И овде се у пракси показало да су године само број. Они чија су лица некада обасјавале логорске ватре на омладинским радним акцијама нимало не заостају за онима чија лица обасјавају монитори рачунара. Напротив. Често им дају домаћи задатак у савладавању маршута, расположењу и енергији.

– Волим природу и мојим емоцијама једноставно прија да ујутру обујем ципеле и одем у шумарење са позитивним људима, неоптерећеним статусом, скупом опремом, подвизима... То ме испуњава и чини срећном – каже Вера Чикош. 

У шуми владају склад, мир, смисао. Кад кисеоник допре до сваке плућне алвеоле, добрано разреди катран. Не само у плућима, већ и онај у души.  Чудне умеју да буду шуме војвођанске. Тако светле дамске очи умеју да поприме, у зависности од амбијента и висинских прилика (небеских или хлорофилних), баш такве нијансе. И сјај. Угледале су се тако неке сродне душе, недавно су и до веридбе стигле. Беше то разлог више да се, након шетње шумом, на рођендану „Шумерења” уприличи треће полувреме: запева, заигра (и колце), провесели... Мало ли је?