ГРАДСКО НАСЕЉЕ С ТРИ ИМЕНА Некада периферија, сада центар града

Колико имена, толико и прича везаних за развој једног од најстаријих квартова, данас омеђеног Булеваром ослобођења, Јеврејском, Шафариковом, Кисачком и Улицом Јована Суботића.
rotkvarija
Фото: Дневник (Филип Бакић)

У 19. веку, ту некадашњу периферију, коју су настањивали новопечени супружници са Салајке и Подбаре након што би се осамосталили, прекривале су простране баште за гајење поврћа, па и слабо цењене роткве. Отуд му и подругљиви назив Роткварија, којји се и данас користи.

У књизи Владимира Врговића „Нови Сад 1944–1969” налазимо да је име „Јовановски крај” добио по цркви посвећеној Светом Јовану Претечи, подигнутој око 1700. године на месту старе православне богомоље. Тај, вероватно најстарији храм у Новом Саду, изграђен у барконом стилу, имао је трагичан усуд. Године 1849. је изгорео приликом бомбардовања за време Мађарске буне, када је топовима с Петроварадинске тврђаве потпуно уништен готово цео град.

Фото: Дневник (Филип Бакић)

Затим је обновљен 1853, да би га 1921, током Првог светског рата, срушила мађарска полиција, која је, наводно, тражила скривено оружје. Од свега је остао иконостас, дело сликара Јована Клајића, пребачен 1927. у тек изграђену капелу на Успенском гробљу, а у њене темеље уграђена је оловна плоча Јовановске цркве.


Богомоље из прошлих ера

Богату историју, дугу више од века, чувају и четири верска објекта.

То су Молитвени дом Назаренске хришћанске заједнице (1922), Евангелистичка методистичка црква (1904), Словачка евангелистичка црква (1886) и Реформаторско-калвинистичка црква (1865).


Будући да је била ван града, уз цркву је никло православно гробље, које се налазило на простору Улице Краљевића Марка (тада Пејићев сокак), Ђурђа Бранковића (Зовина), Војводе Шупљикца (Три чекића) и Републичког фонда за пензијско и здравствено осигурање. На њему су биле сахрањене многе знамените особе: брат кнеза Милоша Јован Обреновић, оснивач Матице српске Јован Хаџић, сликар и писац Димитрије Аврамовић, песник Захарије Орфелин и други.

Посмртни остаци оних чији су потомци имали новца пренети су после 1860. на Алмашко и Успенско гробље, док су остали покопани у заједничку гробницу, након чега им се изгубио траг. Да је ексхумација покојника била непотпуна, показало се 2015, кад је пронађено више од стотину гробова на метар дубине од асфалта. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе преместили су посмртне остатке на Успенско гробље, у заједничку гробницу.

После рушења Јовановске цркве, тридесетих година прошлог века, тај простор заузима нова житна пијаца, која је до тада била на данашњем Тргу Марије Трандафил. Одатле потиче трећи назив – Житни трг.  Од 1957. до 1960. на том месту сазидана је седмоспратница, међу Новосађанима позната као Социјално, на коју је 2009. дограђен још један ниво.

Фото: Dnevnik.rs
На православном гробљу које се налазило у овом делу града биле су сахрањене многе знамените особе: брат кнеза Милоша Јован Обреновић, оснивач Матице српске Јован Хаџић, сликар и писац Димитрије врамовић, песник Захарије Орфелин...

Старији мештани се сећају оближње продавнице колонијалне робе „Црвено срце”, затворене шездесетих, по којој је добила име кафана отворена осамдесетих (објекат срушен 2007). Колеге из Социјалног, које су је често посећивале, пише Врговић, правдале су се међусобно да су на „кардиологији”.

„Од рођења живим у делу Роткварије ближем Булевару ослобођења“, прича новинарка Бранка Павковић (35): „Зграде у Улици Саве Ковачевића и мојој, некада Скојевској, а данас Берислава Берића, остале су исте, заглављене у времену. Чак су и фасаде задржале стару сивозелену боју. Једино што одскаче у том крају јесте Краљев парк, савремени комплекс недавно изграђен у Улици Краљевића Марка, а на месту где су се накада налазиле последње куће-тршчаре у нашем граду.“


Сцена која чува културни идентитет Мађара

Фото: Дневник (Филип Бакић)

Прва представа Новосадског позоришта – комад Иштвана Еркења „Мачја игра”, у режији Тибора Вајде – изведена је 1974. у Великој сали Трибине младих. Године 1985. трупа се преселила у просторије некадашње Камерне сцене театра „Бен Акиба” и од тада је Улица Јована Суботића 3–5 њено стално седиште. Оригиналност том театару дају, између осталог, два необична позоришна догађаја: један је тзв. сахрана представе, илити опраштање глумаца од комада који силазе с репертоара, приликом чега она доживљава увек неочекивану трансформацију, а други је драмско такмичење у знаку магичног броја – својеврстан изазов у којем за само један дан три писца имају задатак да напишу три текста за три редитеља и три глумачке екипе, које ће наредног дана спремити три представе и исте вечери их извести пред публиком.


Каже да се још увек могу видети деца на игралишту где се као мала играла „жандара и лопова”, „стрелица”, па и „џамије”, којој су је током распуста научили другари придошли из различитих крајева код рођака. Дечурлије је било по целом кварту, препуном зеленила и идеалном за жмурке.

Фото: Dnevnik.rs

„Кад је реч о околини некадашње Јовановске цркве, пре неколико месеци чула сам не тако лепу причу везану за Други светски рат, на коју помислим сваки пут када прођем поред Основне школе „Иво Лола Рибар”, где се то догодило“, додаје она.

Реч је о сећању бившег новинара листа „Дневник” Родољуба Маленчића, званог Родац, које је преточио у књигу. Године 1942, током Новосадске рације, изашавши на улицу на невероватних –29 Целзијусових степени, затекао је страховит призор: цео крај прекривао је снег црвен од крви. Његов млађи брат, не схватајући шта се десило, рекао је: „Бато, сад ћемо правити црвене грудве!”

С. Милачић

Фото: Ф. Бакић

Анонимни
01.04.2018 • 10:20
Veliku smo grešku napravili što nismo periodično fotografisali kuću po kuću i tako mogli virtuelno da sklopimo cele ulice. Tek ponekad neka reč ko zna kojim vezama u sivim ćelijama ili neki ovakav tekst ,izvuče neko potisnutio sećanje, koje nikad ne umire samo stoji depeonovano negde iza novih dogadjaja. Svi koji hoce da zaboravimo svoje poreklo ne mogu za sada ništa da učine protiv genetskih zapisa jer se sve proživljeno nosi u genima i predaje potomcima.
Vera
02.04.2018 • 05:35
Bravo Anonimni,svaka ti je na mestu.daleko od Otadjbine i Zavicaja,ne zaboravljamo nase poreklo i obicaje.Ljubomorno ih cuvamo,i prenosimo na nase potomke,koji su veoma ponosni,ne samo na poreklo,vec i obicaje.Podbara Salajka i Rotkvarija. kojih nazalost vise nema.Ali zive u nama.
EUR/RSD 117.3637
Најновије вести