Они су напустили своја огњишта након сукоба са тамошњим коморским и жупанијским службеницима и населили оближњи Петроварадински шанац (данашњи Нови Сад), односно простор између данашње Саборне и Алмашке цркве, образовали насеље, које је због близине баре добило назив Подбара.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, становници те градске четврти живели су у скромним кућама направљеним од прућа, облепљеним блатом и покривеним трском, што је било типично за архитектуру тог доба.
- Жене су, заједно са децом, обрађивале земљу, што су чинили и мушкарци за време мира у својству слободних сељака, пошто су Подбарци били углавном граничари – сељаци - каже Ђурђев, додајући да је занимљиво да су, исте године када су основали насеље, од шибља, прућа и земље подигли цркву посвећену Светој Тројици јерарха.
Према речима Ђурђева, Петроварадински шанац добио је статус слободног и краљевског града 1. фебруара 1748. године, што су многи граничари, па тако и они са Подбаре, дочекали са разочарањем.
- Због тога је део Алмашких граничара напустио Подбару и Нови Сад и одселио се у подунавска села, где се у то доба основао Шајкашки батаљон са седиштем у Тителу, а неки су стигли и до далеке Русије. Они који су остали у Алмашком крају бавили су се повртарством, ратарством, сточарством и риболовом - појашњава Ђурђев. - По попису становништва из 1753. године, види се да су Подбарци који су остали да живе у Новом Саду имали куће и кућишта у Ченејским сокацима и на земљишту Хелене Богнер. Под Ченејским сокацима подразумевају се данашње улице Гундулићева, Југ Богданова и Патријарха Чарнојевића, а за земљиште Хелене Богнер нису познати подаци које су то улице данас, али се зна да је то земљиште припадало кварту у коме је био Алмашки крај.
Одлуком аустријског двора, поред Новог Сада прокопан је канал 1875. године, чиме је исушена и такозвана „Бара четири крајцаре“.
- На потезу од Алмашке цркве и угла данашњих улица Ђорђа Рајковића и Марка Миљанова па према улици Филипа Вишњића и даље, налазила се бара коју су још затекли Алмашани 1718. године - открива Ђурђев. – Према предању, име „Бара четири крајцаре“ настало је због обавезе да је сваки власник чамца који је улазио у град преко баре морао да плати четири сребрењака. Тада је постојала и земљана ћуприја, где се налазила царинарница. После 1875. године, тај мочварни део Подбаре претворен је у пашњаке, а касније је на том месту почела да се ствара прва индустријска зона у Новом Саду.
Првих деценија 20. века мало тога се променило на Подбари. Пред рат 1940. године у априлу је пробијен насип тадашњег канала и већи број улица је био потопљен чак две седмице, углавном улице око Марка Миљанова. Током рата, део Подбаре у близини Индустријске зоне претрпео је тешко оштећење услед савезничког бомбардовања у августу и септембру 1944. године. После Другог светског рата, током шездесетих година 20. века, Индустријска зона, која се до тада налазила на једном делу Подбаре, пресељена је на друго место, као и готово све фабрике, осим „Електропорцелана“ и „Ниве“. Тада Подбара почиње урбанистички да се развија по важећем Генералном и Регулационом плану.
Кривудаве улице, типичне за Подбару и Алмашки крај, настале су прилагођавањем градње природним насипима који нису плављени чак ни при високом водостају, али су, у суштини, представљале типичну архитектуру Балкана у 17. и 18. веку. Цео Нови Сад је имао такав изглед све до бомбардовања 1849. године, када је након обнове почео да поприма изглед централноевропског града.
На Подбари, између улица Саве Вуковића и Земљане ћуприје, смештена је једна од најстаријих, али и најужа улица ширине једва два и по метра - Лађарска. Назив је добила по томе што су у њој живели лађари, запослени на понтонском мосту и скелама којима су тада биле повезане две обале Дунава.
С. Ковач
