Сходно духу времена, тај комунални проблем је решаван куповином угља и продајом дрва. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, Градски магистрат је продавао дрва грађанству, па су се према Футогу, као и на простору данашње Подбаре, налазиле велике шуме.
– Ту чињеницу потврђује и документ из 1809. године, у ком је написано: „По допису Дворске коморе из Будима, у вези са управљањем и распоређивањем дрвима за грејање у граду, одобрава се Магистрату да и даље тиме управља, с тим да се направи план како би приходи у каси били већи, о чему треба доставити извештај” – наводи Ђурђев, додајући да су дрва у шумама сечена тек када би комисија изашла на терен и одредила која ће бити коришћена у ту сврху.
Након Револуције 1848. и 1949. године и уништења већег дела Новог Сада, власти Војводства Србије нашле су се пред тешким задатком –организовањем расподеле угља и дрва за грејање. Од бројних молби Ђурђев издваја документ у ком дневничар варошке благајне Петар Ћулумовић обавештава о испоруци 30 хвати врбових дрва за грејање обе варошке куће.
Централно грејање у Градској кући
Интересатно је напоменути да је данашња Градска кућа централно грејање добила приликом изградње 1893. године, а да је тај посао урадила фирма „B.co. Koerting” из Беча.
Грејање је модернизовано 1927. године када су постављени нови парни казани ниског притиска за централно грејање. Изградњом топловодне мреже у септембру 1972. године, грејање у Градској кући повезано је на систем даљинског грејања, а половином новембра уведено је и у салу биоскопа некадашњег Дома ЈНА.
– Крајем 19. века огрев је Новосађанима био скупа свакодневна животна потрепштина, нарочито зими – каже Ђурђев. – Највише се употребљавало дрво, а мање угаљ. Било је неколико дрвара и све су биле у близини дунавске обале, јер се сировина најчешће довозила на шлеповима Дунавом из Славоније, из карпатских крајева некадашње Горње Мађарске или из Ердеља. Дрво се продавало на хват, а плаћало се десет или више форинти за четири метра, док се превоз таљигама плаћао 30 крајцара за пола хвата, а тестераши су за исто толико новца резали метар дрва. С обзиром на то да су у оно време готово у свим кућама собе биле високе и простране, било је потребно више огрева да се загреју, па су домаћинства током хладних дана имала велике издатке, нарочито због тога што су тада зиме биле оштрије и дуже.
Један од важних корака ка осавремењавању индустрије у Новом Саду било је оснивање Градске плинаре 1886. године. Првобитни задатак је био дефинисан концесионим уговором између Магистрата слободног краљевског града Новог Сада и Удружених фабрика гаса у Аугзбургу, са идејом да се новосадске улице осветле. Гас се за кување почео користити од 1900. године, а за грејање дванаест година касније. Ипак, у Новом Саду домаћинства нису масовно прихватила плин, делом због тога што град добија електричну централу 1910. године. Док је до тада плинара радила пуним капацитетом, надаље потражња за њеним услугама опада. Као битан субјекат привредних активности одржала се до 1965. године, када је плин сасвим искључен из употребе.
С. Ковач
