Наводно су њени житељи наденули тај назив, пошто су гајили најбоље роткве, а према другом мишљењу Салајчани и Подбарци су се шегачили на рачун бостанџија из тог дела града да су им лубенице ситне као ротквице, а које су продавали на новосадској Зеленој пијаци у данашњој Змај Јовиној улици.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев Роткварија се накада називала Јовански крај пошто се на углу улица Краљевића Марка и Војводе Бојовића до 1921. године налазила се православна црква посвећена Светом Јовану Претечи, позната у народу као Јованска црква. Јовановски крај био је део трећег кварта или фртаља, по немачком, чије су границе ишле од Казанџијске улице (Јована Суботића), па левом страном Кисачке до Алмашког гробља, а на другој страни данашњом Масариковом улицом, па Руменачком до градске капије.
- Јованска црква, вероватно најстарији храм у Новом Саду, према предању, саграђена је у барконом стилу око 1700. године на месту старе православне богомоље. Храм је изгорео 1849. године, приликом бомбардовања са Петроварадинске тврђаве, за време Мађарске буне, потом је обновљена 1853. године, а 1921. коначно срушена – каже Ђурђев. – Око цркве Светог Јована и налазило се светојованско гробље које је временом међу Новосађанима пало у заборав. На том месту су се од почетка 1700. године, па све до краја 18. века сахрањивали људи. Због ширења града, престало се са сахранама, а приликом рушења
цркве, део је пребачен на Успенско гробље. Тек је приликом недавне реконструкције дела улице Војводе Бојовића „поново откривено“ када су радници наишли на плитке гробнице и некрополе, односно делове некадашњег гробља.
Како објашњава Ђурђев после рушења Јовановске цркве, 30-тих година прошлог века, на њеном месту и на простору где је било старо гробље, изграђена је нова житна пијаца. До тада је житна пијаца била на садашњем Тргу Марије Трандафил, на углу Темеринске, Кисачке и улице Јована Суботића. У том кварту су некада претежно живели узгајивачи поврћа и бостана, као и Власи који су се доселили из Румуније гонећи велика стада оваца. Повртари из Роткварије живели су приземним кућама, које су биле покривене трском и зидане у стилу сеоских кућа. Са уличне стране је била једна соба с два прозора, поред ње кухиња, па дворишна соба, док је улаз водио кроз кухињу. Кров са дворишне стране је био издужен и чинио је трем. Куће су са уличне стране биле ограђене тарабом која је на средини имала капију, док су дворишта била мала, јер се готово свако парче земље било намењено баштованству.
- Занимљиво је да су они најстарији баштовани избегавали да гаје кромпир, иако је и Доситеј писао о благородности те биљке, као и кукуруз. Тек кад су настале гладне године, новосадски повртари су постепено почели да га прихватају, па су се многе породице спасле управо захваљујући качамаку од кукурузног брашна –појашњава Ђурђев.
С. Ковач
Фото: Удружење самосталних занатлија Нови Сад
