Од сода воде су се правили и слатки напици „синалко“ („кабесо“ и „шабесо“) и крахер од екстракта наранџе лимуна или јагоде.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев према архивским документима новосадског Магистрата из 1820. године први содар (содаyија) који се помиње је Димитрије Петров чија је заоставштина заједно са содаром пописана и предата повериоцу Симеону Абелсбергу. – Содарство је свој златни период у Новом Саду доживело између два светска рата и трајао је све до шездесетих година двадесетог века – каже Ђурђев. – Разлог процвата содарства лежи у великом броју бирцуза и кафана (процењује се на око 300), који су се налазили у Новом Саду, Петроварадину, на Ченеју и околним местима.
Тако је у нашем граду 1936. године било 17 содарских радионица које су имале дозволу за производњу. Годину дана касније на списку, који се чува у Архиву града, већ је било њих 21, а међу њима су били: Живко Перић и Миленко Јовановић (Кисачка 60), Душан Атанацковић (Водникова 25), Рока Јакобац (Прерадовићева 105), Шандор Киш (Димитрија Аврамовића 6), Марина Ивковић (Алмашка 16), Тоша Гавриловић (Темеринска 58), Виктор Бекер (Рачког 913) и многи други.
За многе минерална вода никада не може да замени сода воду у шрицеру. Обичај да се вино разблажује сода водом у Војводину су пренели Немци, пошто су се у Немачкој већ у то доба користили уређаји за пуњење боца под притиском. Љубитељи тог освежавајућег пића кажу да сода вода има неутралан укус, те не квари арому божанског пића, већ напротив - да може да поправи укус и најгорег вина.
Содарске флаше, такозвани сифони, израђивали су се од разнобојног дебелог стакла са главама од обојеног порцелана и метала, касније су се производиле од алуминијума, а од седамдесетих година 20. века од пластике. Старији Новосађани памте сифоне од пола, једне и две литре, а постојале су и флаше од три деци („пиколе“) које су коришћене у бољим кафанама. Балони од метала запремнине 10, 15 и 20 литара појавиле су се тридесетих година 20. века за потребе уготитељских објеката.
Према Статут о градској трошарини која се плаћала на минералну, воду с лековитих извора, и такозвану фабрицирану воду (сова вода, крахер), било да је домаћа или инострана, грађани су на име градске трошарине за пола литре плаћали 25 пара, за флашу између пола и једне литре 50 пара, а за амбалажу већу од литре на сваких пола литара по 25 пара.У документу из 1869. године било је наређено содарима да се доследно придржавају прописаних правила, која су била ригорозна. Како објашњава Ђурђев произвођачи су пролазили кроз тако детаљну контролу вероватно због лошег квалитета воде и опасности од тровања.
- Међу бројним прописима било је наведено када се мора надлежнима пријавити количина произведене соде, а уколико би неко био ухваћен у кријумчарењу или избегавању плаћања трошарине тада су производи били заплењени и задржавани све до испалте новчане казне или продати на лицитацији – појашњава наш саговорник. – Занимљиво је случај из акта из 1890. године који илуструје шта су надлежни све проверавали. У њему је Министарство унутрашњих послова наложило Магистрату да обустави поступак против содара Еугена Вагнера, Душана Славнића и Деметера Коде, пошто је утврђено да су им сифонске главе обликоване према прописима.
Као и већина занатлија содари су настојали да се удруже у задруге, али су имали честе несугласице. Ипак 1938. године успели су се договорити и на предлог Миленка Јовановића основали су „Содарску задругу“. Задругари су имали свој кодекс понашања, а били су у обавези да све запослене осигурају. Седиште је било у Футошкој улици 39 (данас Јеврејска улица) у дворишту содарске радионице Магде и Стевана Дроздика. Задруга је радила до 1946. године када је донет Закон о експропријацији и национализацији, па је њена имовина прешла у „државне руке“, у предузеће „Стражилово“, потом у састав угоститељског предузећа „Варадин“.
Содарску задругу су поново основали 1961. године пензионисани содари. Њено седиште је било у кући Миленка Јовановића, а затим код Јовице Богића. Задруга је ликвидирана средином осамдесетих година прошлог века.
С. Ковач
Фото: Историјски архив града
