Изложба о новосадским породицама: Личне судбине уткане у биће града

Названа „Дневници сеоба - записи о новосадским породицама“, ова надасве интересантна поставка, дело музејске саветнице др Гордане Петковић из Музеја града Новог Сада, путем докумената и фотографија, одабраних личних и породичних предмета, усмених предања и анегдота, сачуваних у овим породицама, које су се у различитим историјским периодима доселиле у Нови Сад, од прве половине 18. до друге половине 20. века, публици пружа на увид јавну и приватну историју њихових најугледнијих чланова.

Својом тематиком савршено се уклопила у програмски лук Сеобе, други по реду, који се спроводи у склопу  реализације пројекта Европске престонице културе, а један је од осам програмских лукова који  прича о миграцијама и сеобама, специфичностима Новог Сада. У наредних месец дана не само изложбом и публикацијом, него и кроз посебне програме сваке седмице, на којима ће гостовати чланови ове четири породице, публика ће моћи да сазна и више о свакој од њих.

- Нови Сад карактеришу сеобе, мултикултуралност и мултиетничност – каже ауторка изложбе Гордана Петковић. – Зато смо одлучили да се позабавимо пореклом и историјом новосадских породица и њихових знаменитих чланова, које су, свака на свој начин, обликовале историју нашег града, али чији потомци и данас живе овде и такође стварају историју за неке генерације које долазе. Основни циљ изложбе јесте да се сачувају за будућност драгоцени подаци о тим породицама, које су изнедриле уважене чланове локалне заједнице, који су често излазили из тих оквира. Значајан сегмент, на којем истраживање почива, јесте коришћење грађе из приватних, породичних збирки, најчешће брижљиво чуваних и далеко од очију шире јавности. Посетиоци ће тако имати прилику да се увере у мултикултуралност нашег града и суживот припадника различитих националних заједница, које су утицале на формирање његовог идентитета. Свака од представљених породица дошла је у одређеном тренутку у прошлости, даљој или ближој, и настанила се у Новом Саду. Овај град био је и остао тачка њиховог сусрета.

Породица јевреског порекла, Шосбергер, од четири овог пута представљених, прва се доселила у Нови Сад. Било је то  у другој половини 18. века. Дошла је из Моравске у Нови Сад, тада још погранични град на југу Аустријске царевине. Први члан рођен овде, што потврђују писани подаци, био је трговац Абрахам Шосбергер (1779–1849), а један од најзначајнијих представника те бројне породице био је др Александар Шосбергер (1873–1944), лекар и први управник Градске болнице у Новом Саду.

Најмлађа међу њима, породица Бори, потекла је из Бачког Градишта, а настанила се у Новом Саду после Другог светског рата. Њен најистакнутији члан Имре Бори (1929–2004) био је историчар књижевности, професор универзитета и академик. Објавио је око 30 књига и више од 300 научних радова и био  изузетна личност мађарског културног живота у Новом Саду

Породица, у којој се генерацијама баве медицином, Kapamayija, доселила се у Нови Сад из Панчева неколико година после Првог светског рата. Један од најистакнутијих чланова био је др Жарко Kapamayija (1895–1979), лекар-офталмолог и санитетски потпуковник, после Првог светског рата долази у Нови Сад и отвара приватну ординацију у Грчкошколској 6, потом у Његошевој 16, а радио је и у поликлиници Уреда за социјално осигурање.

За породицу Карлаварис италијанског порекла, карактеристично је да се уметност и банкарство међу њеним представницима преплићу током векова. Крајем 17. века из Удина у северној Италији разгранала се у Венецију и Истру.

Пут дела породице Карлаварис из Каства у Истри, после нешто више од два века, настављен је ка Војводини, односно Новом Саду, након Првог светског рата и припајања ових области Италији. И новосадску породицу карактеришу две гране – једну је представљао Вјекослав, који се доселио1927, другу Иван који се прво настанио у Перлезу (1919), а после Другог светског рата је дошао у Нови Сад. Вјекослав Карлаварис (Кастав, 1887 – Ријека, 1974) био је банкар и управитељ Градске штедионице у Новом Саду.

 Зорица Милосављевић