Подстакнути љубављу своје деце према пони коњима, Тамара и Жељко Куран основали су „Пони кутак“ који се бави узгојем и промоцијом пони коња. Кутак ради сваког радног дана, сем понедељком, а деци узраста од две до десет година пружа ужитак јахања и дружења са преслатким животињама.
„Пони кутак“ је основан са једним понијем, док их сада има пет. Тамара Куран се од малих ногу бавила коњичким спортом, те је потекла из Коњичког клуба „Граничар“ који је, како каже, тада био једини клуб у Новом Саду. Иако је клуб био удаљен 12 километара од града, Тамара је сваки дан ишла бициклом, аутом, па и пешке како би јахала коње, а некада је била и такмичар.
- Од малих ногу су ми само коњи били у глави и много сам волела тај спорт, баш као и данас - каже наша саговорница. - “Пони кутак“ сам осмислила када ми се родио трећи син, а желела сам да ми деца одрастају у природи уз коњиће и псе, иако живе у граду. Почетак није био лак, али сам имала визију да ће и остали родитељи препознати лепоту коју сам видела и тако је и било. Новосађани су одушевљени, мада многи још увек не знају да постојимо.
Понији Олга, Искра и Софија практично уче децу јахању, а мини понији Попај и Сара су ту да би их деца мазила, чистила и дружила се са њима. Најинтересантнији су дечици која још нису ни проходала.
На сајту Понијевог кутка, осим веб продавнице где може да се погледа и купи све на тему коњића, као и сувенири и опрема за овај спорт, стоји занимљива поставка оснивача. Наиме, Тамара Цвејановић Куран је владар из сенке, за њеног супруга Жељка Курана пише да је физички радник - директор, након чега следе друштвено корисни радници Филип и Давид Куран, док је последњи оснивач Борис Куран назван „лево сметало“.
- Добродошли у наш мали рај! - са смешком је казала Тамара. - Морам да нагласим да сам имала огромну подршку супруга у развијању идеје. Деца су тада била мала, а сада “лево сметало“ има девет година, зна све о коњима и од велике је помоћи у „Пони кутку“. Његово одрастање тамо је непроцењиво, док су два старија дечака укључени у акције које организујемо. Супруг је ту да у разноразним апликацијама сложи оно што смислимо и направи лепе дрвене детаље који се налазе у склопу нашег „Пони кутка“.
Тамара Куран истиче како родитељи воле да долазе у „Пони кутак“, али да има много деце која коња никад нису ни видела и која не знају да се понашају у природи.
- Не знају да трче, груби су са животињама, нестрпљиви и гласни, а све је то последица овог убрзаног темпа живота и превише телефона и боравка у затвореном. Генерално је то лоше, јер дете своје детињство треба да проведе искључиво напољу, у игри - уверена је Тамара. - Понији су њихове величине, некима су и превелики. Имају лагане покрете и нису толико јаки, таман су за децу и њихове могућности. Дружење са понијима детету чини задовољство, они им преносе своју енергију, а опет су им ауторитет, према којем не могу да буду груби. Они једноставно морају да постану тим са њима, а с обзиром да тим функционише заједно, дете тада учи да се понаша у складу са његовим карактером. А када их коњић слуша, срећи нема краја!
Осим јахања и дружења са понијима, „Пони кутак“ викендом организује и креативне радионице на којима се најчешће израђују стварчице са различитим материјалима, као и Школу јахања. Тамара наводи како се током радионица вежба моторика, док се све време налазе у природи испод великог дрвета.
- У току радионица, док се деца играју, породица је на окупу, а то је главни циљ - оценила је наша саговорница. - Када је у питању Школа јахања, то сам организовала да бих видела шта то све могу мала деца. Поред тога што на коњу јачају равнотежу, ослобађају се страха, постају веома спретни док раде разне вежбе, јачају самопоуздање и када виде шта све могу, деца постају прави јахачи! Са пет година могу да јашу самостално, у касу са задатим разним тежим вежбицама сналажења у простору.
Од пре две године „Пони кутак“ има лиценцу да ради са децом по НТЦ систему учења, када деца раде одређене моторичке активности док им се задају асоцијације, питалице и тако активирају обе сфере мозга. Поврх свега, иду у шетњу по ранчевима Тврђаве, где се, како Тамара каже, налазе природне препреке. Као резултат, сваке године на јесен се организује „Пони куп“ у виду презентације знања које представља мало такмичење. Тада малишани освоје много пехара и медаља.
К. Ивковић Ивандекић
