Део те свечаности могао се видети са улице, јер је барјак са југословенском тробојком са петокраком на њему далеко премашио висину спољног зида куће Зорана Банчића, а звуци химне „Хеј Словени” покојне нам земље СФРЈ и песме о Титу, партизанима, Југославији чуле су се низ улицу. Славио се Дан младости.
Зоран и екипа пријатеља која се код њега окупљају око 11 сати, по устаљеном тајмингу за кафу, тог 25. маја наздравили су у своје име, али и за времена када је наречени датум био државни празник. Била је ту и биста Маршала и пионирске заставе, али најважније - весела атмосфера коју су правили домаћин “заставник” и његови пријатељи. Изостао је слет и штафета, али и сама атмосфера била је довољна да они који памте та времена доживе својеврсно путовање кроз време, као што се то догодило потписнику ових редова.
Увек се изјашњавао као Југословен
„Када су почели ратови деведесетих година, онда су сви почели да машу својим заставама, па сам и ја решио да машем својом заставом. Ја сам се увек изјашњавао као Југословен. Када ме је пре неку годину једна девојка у анкети неке туристичке агенције питала у којој бих земљи волео да живим поред Србије, ја сам јој рекао: у Југославији. Остала је у чуду. Рекао сам јој да је млада и да нема појма каква је то земља била. Ја сам дубоко југоносталгичан“, каже Банчић.
И овај 25. мај послужио је као прилика да се искаже поштовање према једној земљи које више нема и животу и вредностима које су се баштиниле у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Али није само Титов рођендан повод да се подиже плаво-бело-црвена застава са петокраком. Већ годинама, Зоран сваки значајнији празник бивше земље обележава подизањем заставе уз звуке „Хеј Словени”.
Идеју за подизање заставе добио је из америчких филмова.
„Тамо сам видео да на ранчевима и испред многих кућа подижу америчке заставе. Па што не бих и ја своју подигао“, наводи наш саговорник.
Има пријатеље свих нација
Он додаје да се у времена бујања национализма и шовинизма није пронашао ни на једној од страна јер потиче из мешовите породице у чијем породичном стаблу има и Буњеваца, Хрвата, Словака, Срба...
„Најбољи кућни пријатељи мојих родитеља су били Мађари, а готово деценију је код мене становао црнац Жеанот Суливан Рандимбијаринсон са Мадагаскара. Ево и Босанци су ми пријатељи... Нисам имао услове да будем шовиниста“, уз осмех коментарише Банчић.
Без пријатеља који су и 25. маја били у његовом дому, не би било ни барјака ни застава. Један је помогао у изради јарбола, други излио темеље, трећи дизајнира заставе. Прву тробојку са петокраком наручио је преко „Лимунда”. Она се први пут у Зорановом дворишту завијорила на некадашњи Дан републике 29. новембра. Како каже, није реткост да затекне пред капијом људе који се фотографишу крај обележја једног времена.
„Једном приликом, био је исто неки од државних празника СФРЈ подигао сам заставу и пуштао музику. Било је око четири поподне, кад је неко позвонио на врата. Већ сам помислио да је полиција и да су дошли по мене. Међутим, испред је стајала млађа жена из оближње улице која ме је загрлила и рекла: „Немате појма колико сам срећна што сам чула и видела ово”, наводи Банчић.
Ким ракету, а он заставу
Међутим, то није једина застава која се у Зорановом дворишту подиже на јарбол. Има доста различитих застава, па се тражи повод да се завијоре.
„Имам заставу Северне Кореје. Једну ми је ветар одувао, али имам још једну. Кад год Ким Yонг Ун опали ракету, ја дигнем заставу“, објашњава наш саговорник.
Његов кутак дворишта сматра азилом за људе слободног духа, па кроз дружење и шалу често никну нове идеје. Тако је Дан жена, 8. марта ове године обележен великим црвеним брусхалтером који је био истакнут на јарболу.
„Отишао сам до кинеске радње и затражио највећи брусхалтер који имају. Продавачица ме зачуђено погледала, објаснио сам јој да није за мене, али нисам хтео да јој објашњавам за шта ми треба. Какогод, обележили смо достојно и Дан жена“, каже кроз смех Банчић.
И тако из дворишта у Карађорђевој пролазници су могли да виде и Шкотску заставу кад је био референдум у тој земљи, Руску заставу приликом Путинове посете Србији, али и плаво-белу заставу на пола јарбола када је преминуо Слободан Сантрач, легенда југословенског фудбала и ОФК Београда чији је Зоран навијач. А у колекцији има још застава, само чека повод да их истакне....
Александар Савановић
