Аутомобил је припадао младом Стевану Адамовићу, будућем градоначелнику и председнику Адвокатске коморе. Други новосадски аутомобил је возио велики жупан Матковић, а трећи је велепоседник Лазар Дунђерски купио за синове. Ипак, у литератури и периодици могу се пронаћи различите информације ко је и када у Новом Саду поседовао први ауто. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев у новосадском листу “Дан” је 11. октобра 1935. објављено да се први ауто марке некарсум на новосадским улицама појавио 1909. године и да је власник био Владимир Стефановић који га је купио у Немачкој, по цени од 26.000 круна. Међутим, вишегодишњи радник Музеја Новог Сада и врсни познавалац историје града Живко Марковић 15. маја 1963. године за “Дневник” је изјавио да је први аутомобил стигао у Нови Сад 1892. године и да је био марке „де дион боутун“.
- Марковић је навео да је власник аутомобила био Стеван Адамовић, који га је, због положеног адвокатског испита, добио на поклон од своје баке Марте Кондороши која га је купила на Париској изложби 1892. године и платила га 6.000 франака - каже Ђурђев.
Заиста, та година се често среће у литератури. Међутим, инжењер Нишевић је приликом истраживања у документу из 1905. године, у ком су градске власти, по наредби Министарства одбране мађарске монархије, пописивале аутомобиле, камионе, механизацију за путеве, плугове и парне ваљке на територији локалне општине, пронашао да постоји само један аутомобил, у власништву Иштвана (Стевана) Адамовића, са местом становања у Грчкошколској улици 3.
- Аутомобил је заиста био марке де дион боутун, тип „воитуретте“, бензинац, 4, 5 коњских снага и имао је три места за путнике – каже Ђурђев. - Нишевић је сматрао, на основу техничких карактеристика и видљивих детаља са сачуване фотографије, као што је каросерија, облик блатобрана, ногоступа, радијатора, хладњака, задње главчине и ручице мењача, да се ради о аутомобилу де дион боутон, типу Г, и то једном од првих модела произведених 1899. године. Због тога се може закључити да је први аутомобил у Српску Атину могао да дође само после 1899. године, јер је Париска изложба одржана 1900., а не 1892. године како је тврдио Живко Марковић.
Много више података је прикупљано и сачувано о возилима након ослобођења 1918. године. Војска је од градоначелника Јована Живојновића 8. фебруара 1919. године тражила да се све куповине и преноси власништва над аутомобилима током рата морају прогласати неважећим, односно да у том периоду није могло бити приватних возила. Само у случају да је власник код себе имао оригиналан рачун од фабрике у којој је купио кола уручивана је посебна писмена дозвола, а цивилне власти су издавале регистарски број.
Квар зауставио вожњу
Када се Стеван Адамовић кандидовао у шидском срезу за посланика у Хрвтском сабору у оквиру кампање се по околним селима возао својим аутомобилом, што ипак није наишло на позитивну реакцију народа. Када су му се кола покварила током повратка из Шида допремљена су возом у Нови Сад. Међутим, како у то време није било аутомеханичара, а вероватно ни делова возило је три године стајало покварено док није продато у Београд.
- Према забелешци градоначелника Живојновића од 18. фебруара 1919. године на територији Новог Сада постојала су два приватна путничка аутомобила и била су својина Народне управе за Банат, Бачку и Барању - појашњава Ђурђев. -Већ 1920. године заведено је да је Олдрих Баковски, власник Трговачког друштва “Балкан”, поседовао десет аутомобила и машинска кола без мотора, који нису ратни плен већ приватно власништво. Аутомобили су били различитих марки: по два лаурин клемента, валтера и штудебејкера и по један фиат, марта, прат, граф и штифт.
Две године касније штаб Сомборског војног округа је дописом затражио од градоначелника Новог Сада да направи списак власника и марки возила који је био ажуриран на три месеца. У списку су побројани грађани али и Српска задружна банка, Варошко јодно купатило, Грађевинска дирекција, Први новосадски млин на ваљке ДД и најразличитији модели аутомобила: форд, пух, лаурин клемент, фиат, бентз... Списак је драгоцен за историчаре јер пружа детаљнији увид у аутомобилизма и друштвене односе у граду али је и доказ да су Новосађани и те како пратили трендове и покушавали да ухвате корак са остатком Европе.
С. Ковач
