. Атријум Музеја града Новог Сада на Петроварадинској тврђави, дуг 44 метра, широк 6,75 и висок десет, испуњен је елементима који заједно чине композицију, коју је називао „Кретање простора”, мада, иначе избегава да даје имена поставкама да не би усмеравао посматраче да у ономе што је створио траже то што је у наслову.
„Кретање простора” је наставак двеју претходних изложби тог типа. Надовезује се на „Рађање простора”, која је била отворена 2006. на домаћем терену, у галерији Културног центра „Карловачка уметничка радионица”, а први пут се упустио у творбу те врсте апстрактне композиције од искључиво природних материјала, међу којима преовладава земља, 1990. године, у склопу прославе три века Сеобе Срба у Карловцима.
– Природним материјалима сам почео да експериментишем 1980. године – објашњава Ђорђе Лазић. – Рад од природних материјала траје колико и изложба и све се по њеном затварању враћа тамо одакле је и дошло, у природу. Као и прошли пут, и овде се бавим простором користећи се природним материјалима и врло намерно апстрактном формом. Зашто природни материјали? Важно ми је да се човек, када уђе у простор, осећа пријатно, ничим угрожен, да би отворио себе и свој дух у комуникацији. У супротном, човек се затвара, а комуникација престаје. Његов дух препознаје природне облике – земљу, грану, сламу, то имамо генетски записано у нашем бићу. Врло је битно да човек, када уђе у простор, доживи га на себи својствен начин.
Ћапша каже да се изложба може посматрати с више аспеката, али има своју слојевитост, будући да носи одређена значења, симболе, знаке, симболичке односе кроз апстрактну форму и ликовни језик. Покрет, садржан и у називу изложбе, може се ишчитавати у сваком нивоу. Чим се крочи у атријум, може се доживети кретање кроз круг на који се прво наилази. И тако на сваком следећем кораку, идући даље кроз дати простор.
– Кроз поставку сам желео да успоставим дијалог с ововременским људима, у овом систему који им је правио сметње да постану свесни себе, свог исходишта и онога чему треба да се врате и у себи дозову онај битак, Творчеву честицу – каже Ћапша. – Та творчева честица живота, која је у свима нама на земаљској кугли иста, завијена је разним културолошким овојницама, самим тим затворена и заробљена у том амбијенту у којем живи, па губи своју праву природу. Моја идеја је да се обратим управо том битку присутном у сваком од нас, и с њим успоствим контакт, што је немогуће с комуникацијским кôдом који ми користимо, зато употребљавам елементе блиске човеку са што мање посредника.
По Ћапшиним речима, човеково је само да уђе, да се ослободи свих предрасуда у тражењу некаквих имена, значења и функција простора, и да покуша да се окрене себи, свом доживљају. Све приказано кроз ликовну апстрактну форму одашиље поруку, коју треба да ишчита до нивоа који он може, без унапред датог тумачења.
Димензије атријума пружиле су уметнику могућност коју није имао прошла два пута у Карловцима: да искористи и висину за вертикале које су, како каже, врло важне у људском доживљају.
– Човек када дође у лошу животну ситуацију, има потребу да подигне главу ка небу и ту његову потребу кроз вертикалну инсталацију наглашавам. Први део изложбе је мало тескобан својим обликом и притискаће човека у физичком смислу да би, када изађе из тога, вертикала дошла до пуног изражаја – истиче Ћапша.
Признаје да је та врста скулптуре веома сложена за реализацију и процес израде дуго траје. Захтевала је само око десет кубика земље за тродимензионалне елементе и реализацију његових замисли у партеру, о осталом материјалу да се не говори.
Када ће публика моћи да доживи то кретање простора још није познато због епидемије коронавируса. Али, и када буде отворена, због самог карактера композиције и облика, неће у истом тренутку моћи да је види много људи. Отприлике, свако ће имати прилику да је сам доживи, на свој начин ишчита поруке и одгонетне симболе које носи и препозна неки кутак простора као свој.
З. Милосављевић
