– Нисам имао појма шта су пчеле, нити ме пчеларство занимало, али је рој тако пркосно стајао месец дана, док се нисам одлучио да одем до комшија и распитам се о тој грани – прича за наш лист пчелар Петар Шумар. – Речено ми је да је ово подручје измишљено за пчеларење, те би требало да се опробам, стога сам купио још три и почео да разројавам, да бих на крају имао више од 100 кошница-друштава. Селио сам их камионом када је време за пашу, а онда сам купио приколицу и направио павиљон. Нажалост, 2016. године је он запаљен код насипа и за неколико сати ми је све изгорело. Остао сам без ичега, али нисам одустао, почео сам све из почетка и данас имам око 90 кошница.
Како је рекао, у том тренутку у кући је имао око 20 ројева. Купио је поново кошнице, уложио у пратећу опрему и вредним радом те године успео да направи 80 кошница-друштава. Посветио се потом прављењу павиљона и платформе јер су то одлике данашњег, модерног пчеларења. Петар каже да павиљон пчеларима олакшава физички рад, али се посао одвија спорије.
– Када погледате технику и технологију пчеларења, све је доста узнапредовало, углавном су људску снагу замениле машине – каже Шумар. – На мом почетку се све радило ручно, од отресања пчела, до вађења рамова и врцања. Међутим, врло брзо су се на тржишту појавиле електричне врцаљке и отресачи, које сам и сам набавио. Тада ми је посао ишао далеко лакше и брже. Данас се и отварање воштаних поклопаца ради машински, а сељакање друштава више не иде у форми утовара и истовара, већ се павиљони каче на камионе или тракторе у комплету.
Међутим, иако је све много напредније у односу на почетак и без обзира на технологију, принос је драстично опао. Примера ради, упоредио нам је производњу од пре 25 година до сада.
– После пет година од мог почетка, с 25 кошница сам имао око две и по тоне меда, што значи да је у просеку те године било 100 килограма по кошници – рекао је пчелар. – Мислио сам да је то уобичајено, али од тада је забележен константан пад производње. Проблем су актуелне климатске промене, у великој мери је распрострањена употреба пестицида, а суочавамо се и с рапидним нестајањем пчела. Некада, када смо селили друштва кући с испаше с липе, кошнице нису могле да се затворе од количине пчела која је израњала, а данас у том периоду њих готово да нема. Свака година је све лошија. Пошто врба цвета прва, паша ту и почиње, ако је лепо време и уколико су друштва добро презимила и постала јака, онда се и ту нешто може изврцати. Након врбе, актуелна је уљана репица, на коју првенствено иде због развоја самих пчела, не би ли биле што јаче за багрем. Ако и ту буде нешто приноса, такође се ради врцање.
– После репице, одлазим у Младеново на багрем, а после неког времена се враћам у Футог, поред насипа, где цвета багремац – казао је наш саговорник. – Он је црвене боје и највише нам значи због праха, пчелама добро дође да допуне полен за развој. Буде и нешто нектара, али нам је ту лако да врцамо јер можемо да вадимо мед, а да нас пчеле не нападају. Када немате пашу, онда не можете ни да радите јер су пчеле бесне. Ту будем око месец, након чега почне да цвета липа, када се и ми селимо. После врцања липе прелазимо на сунцокрет, али је принос све лошији. Некада сам ишао у Камендин, биле су засађене сорте сунцокрета „руске главе” пуне нектара, а данас су замењене хибридима. Ове године су се људи селили на четири сунцокретове паше, чак је последња била у септембру, када је време касног сунцокрета, али је учинак био слаб. Некада смо имали два врцања с багрема, два са сунцокрета и два на липи, а сада немамо ни просечну од једне. Без сумње, горући проблем је нестанак пчела.
После багремове паше, како нам је објаснио Петар Шумар, следи разројавање јер тада пчеле достижу највећи развој. Долази до цепања друштва, односно до природног ројења, док неко прави матице и производи их на вештачки начин. Тако се од једног друштва могу направити три до четири, што зависи од тога колико су и она развијена. Ако се изројавање не уради, пчеле неће ништа допринети.
– Новоосноване ројеве прихрањујем и додатно развијам, а првенствено их правим у случају ако неко друштво угине, да имам резерву која ће бити замена, а ако ми остане вишка, продам – прича Шумар. – Све мора да се уради на време, зими се рамови припремају за пролеће, а код матице је суштина да, када осети да нема довољно хране, „наређује” цепање друштва, почиње извлачење матичњака и прелази се на ројење. Када је паша добра и јака, онда нема ројења, пчеле раде, пуне су меда и блокирају матицу, те она неће сигнализирати цепање.
По светским медијама, на последњој дебати Краљевског географског друштва у Лондону, представници Института „EarthWatch” су изнели закључак да су пчеле најважнија бића на планети. Захваљујући њима, 70 одсто усева које користимо у исхрани се опрашује. Интересантан је и податак да је Алберт Ајнштајн изјавио да ће, уколико нестану пчеле, људска врста моћи да опстане свега четири године на Земљи. Највећи проблем нестајања пчела је у вези с неконтролисаном употребом пестицида, стога су неке земље, попут Француске, увеле забрану њиховог коришћења. Осим тога, неконтролисана сеча шума и радиоактивност мобилне телефоније такође представљају водеће факторе нестајања пчела.
И. Бакмаз
Пројекат „Приградска насеља – од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
