Миленковић: Eвропска престоница културе, pројекат који је постао чудо

У случају Новог Сада, између короне и ситуације у којој се Европа налази од марта месеца, оно што се десило равно је чуду. И не претерујем када то кажем. – описао је укратко за „Дневник” директор Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе” Немања Миленковић годину у којој је Нови Сад понео ову престижну титулу. Кроз разговор с њим, покушали смо да сазнамо шта је све допринело овом „чуду” и шта су домети и заоставштина ЕПК 2022 и како је култура постала значајни новосадски бренд.

Како видите годину титуле, какви су резултати у односу на очекивања?

- Цео мој укупан рад дефинисао сам кроз то да нећемо се базирати на утисцима него на чињеницама. И та основна чињеница говори у прилог томе да су „обећања“  представљена у програмској књизи којој је prеthodio тзв. „Бид Book” с којим смо се кандидовали. То је нешто што смо кроз четири евалуације панела експерата Европске комисије „бранили”, односно морали смо да потврдимо да ћемо испунити оно на шта смо се обавезали. За све што смо дали реч, ми не само да смо се испунили, ми смо премашили, иако је 2015. године, када смо први пут послали апликацију, то деловало амбициозно, као сан. Зато сам и рекао: „Хајде да гађамо Месец, па ако га промашимо, погодићемо звезде”, а у ствари испало је по оној Његошевој: „Нека буде што бити не може”. Примера ради: уместо три културне станице имамо их девет, а биће их још, уместо „само“ обновљеног  Дистрикта, реновира се и Подграђе, започиње обнова Алмашког краја. Завршена је Градска концертна дворана, а нико није обећао да ћемо имати уметничког директора од светског значаја као што је Стефан Миленковић… Дакле, све што је рађено, дуплирано је, а негде чак и преко тога. 

Како сте успели то да постигнете?

- На два начина. Прво и основно начело јесте да је дата слобода да се окупи тим од младих и образованих људи који су сада постали врхунски професионалци. Истина, они су радили на најзначајнијем пројекту у области културе у Европи, али то је посао који надилази организацију концерата, изложби, перформанса и сл. То је посао који је захтевао посвећеност 24 часа. Од старта су овде постављени сасвим други аршини и зато смо премашили постављене циљеве. Увек смо се бавили  постављеним циљевима и роковима и то је доносило резултате. С друге стране, у програмском смислу, направили смо један велики преседан. Стоји да је Европска престоница културе суфинансирајући пројекат, међутим, то мало која Престоница културе ради на начин на који смо ми то успели. Увезујући све актере, знали смо да ћемо тиме добити додату вредност. Са једним од најмањих програмских буџета за Европску престоницу културе ми смо ту вредност практично дуплирали. На који начин? Од старта смо заговарали то начело са установама и ванинституциналном сценом: „Људи, ово је заједнички пројекат”. Заговарали смо став да њихове будуће програмске планове повежу са концептом ЕПК, то јест да планирају годишњу програмску структуру са Фондацијом. На принципу „Дајте и даће вам се” ми смо заједничким радом успели да изнесемо невероватних 4.000 догађаја и 6.000 уметника из целог света. Створена је синергија. 

На који начин је то све функционисало?

- Да ли је било лако? Не, није. „Да је лако, то би могао свако“. Овако, то је  заслуга свих актера. Верујем да није било лако сцени са нама, нити је нама било лако са сценом. Заједно смо излазили из до тада уобичајених оквира и начина рада. Претпоставаљам да је зато у великој мери на почетку процеса припреме титуларне године нисмо били омиљен сарадник. Верујем да је сцена очекивала, да уз дотадашње устаљене изворе финансирања добију још један који би у стопостотном проценту обезбедио им реализацију нових пројеката. Овако, кроз културу заједништва надишли смо ограничења која су стојали испред нас. То је још један од разлога зашто је Нови Сад премашио све на шта се раније обавезао. 

Колико је све то коштало, колики сте буџет имали?

- За шест година, колико пројекат траје, за програм, продукцију, плате, и промоцију било је испланирано 25 милиона евра, а за инфраструктуру негде око 30 милиона евра. То улагање у просторе за културу је надмашено и оно је многоструко више. С друге стране, ми смо практично кроз различите фондове, спонзорства и донације, приходовали око 6,5 милиона евра у ових шест година. Ово кажем због пореских обвезника, јер тиме што смо као Фондација остварили приход и на тај начин, захваљујући томе смо практично обезбедили своје плате и у том смислу грађане нисмо коштали ништа. Коначни пресек ће бити следеће године када будемо радили коначну анализу, која је уосталом и обавезујућа од стране Европске комисије. То је још једно од многих истраживања које ће уследити, а које спроводе независни професори истраживачи са Новосадског универзитета. На све то, морам да истакнем да је у успех утолико већи уколико се узме у обзир чињеница да ниједна ЕПК није радила програме пре године титуле. Уз све што се десило током 2022. године, подсетићу вас да иза нас су сада већ шест Дочека и пет Калеидоскопа културе. Отуд је и једина препорука са последњег евалуационог панела Европске комисије: „Чувајте легате које сте створили”, заправо највећа могућа похвала. Стога могу да кажем, на основу резултата и чињеница, да је ово једна од најбољих Европских престоница културе икад.

Чини се да и награда Европске комисије „Мелина Меркури” говори у прилог вашим тврдњама?

- Тако је. Она се не додељује, као ни друга европска престижна признања  и награде које је Нови Сад није освојио на утисцима већ на резултатима које сте постигли и које чињеницама браните. Примера ради, ми смо једина Престоница културе која је свој званичан програм календарски почела 31. децембра 2021. године, а завршава се у 2023. години, 13. јануара. Програми других европских престоница културе трају отприлике девет месеци. Овај „Дочек” је заправо нека врста нашег новогодишњег поклона грађанима, сцени, туристима што су нам помогли да све ово организујемо. Сва средства су искључиво од награде „Мелина Меркури”, која се додељује најбољим Европским престоницама културе.

Колико је људи заправо изнело новосадски пројекат ЕПК?

- Са све мрежом културних станица Фондација броји до 70  ангажованих људи.  Има и спољних сарадника, а њихов број варира од пројекта до пројекта. Из новосадског миљеа учествовале су све установе културе и готово целокупна ванинституционална сцена. Није учествовао само ко није желео и ми смо то поштовали. Сви који су аплицирали били су део овог пројекта. Није постојала непријатна тема о којој нисмо комуницирали. Негде смо били, нажалост, и нека врста визионара кроз пројекте „Сеобе” и нарочито „Тврђаве мира”, у моменту кад излазимо из короне и почиње сукоб на тлу Европе. Пре почетка године титуле поједини европски панелисти и страни уметници су ове пројекте сматрали само за нама важне теме. Испоставило се да су теме актуелније него што је било ко могао 2016. године и да претпостави.

Да ли се зна колико су програми ЕПК привукли посетилаца током ове године?

- Тачне податке ћемо имати следеће године, али за сада могу да одговорим на два начина. Нови Сад је 2019. године стигао међу топ три светске дестинације по најпрестижнијем светском туристичком сајту „Лонелџ Планет”. То је био фантастичан туристички успон који је корона засутавила. Али, тек што смо изашли из короне, у првој половини 2022. години имали смо историјски рекорд броја туриста. То су подаци Туристичке организације Новог Сада, за шта је наш град добио још једну престижну награду „Златна јабука” које додељује Међународна федерација туристичких новинара и писаца о туризму. Други сегмент се односи на ниво развоја публике. Ове године свих двадесетак концерата класичне музике у којима су наступали различити симфонијски оркестри, са слободним улазом или наплаћеним улазницима, били су пуни. То је рецимо резултат онога шта је Корзо донео. Та популаризација класичне музике довела је до тога да је сада сваки концерт који организујемо у Концертној дворани је пун. То говори у прилог томе да је култура постала важнија.

Истичете повратни утицај ЕПК на локалну заједницу. На који начин се остварује та повратна веза?

- Отуда и наше инсистирање у рецимо двојакости „Дочека”, који је, као јединствена прослава две Нове године, добио и Награду за најбољи европски тренд бренд у области културе. Улаз је слободан 31. децембра и програм је на отвореном, а 13. јануара програм је у затвореним просторима где наплаћујемо улазнице за незаборавне доживљаје. Ми нисмо профитна организација. Тај новац је ново улагање у уметнике из Новог Сада и Србије, студенте сценског дизајна, Академије уметности... Тако имамо ситуацију да ће уметник Дејан Стојков визуализовати наступ афричке Р’н’Б принцезе Nnеkе у Синагоги, Петар Билбија, који је излагао у Њујорку, радиће на сценском дизајну концерта Данице Црногорчевић, редитељ Александар Николић са Лајком Феликсом у Реформатроској цркви, а студенткиња Академије уметности Светлана Клопан са Саном Гарић у КС Свилара... Спајајући визуелну и извођачку уметност, захваљујући продатим улазницама, стварамо и одржив модел у култури у коме се то улагање враћа уметницима, сцени, грађанима, Новом Саду.

Шта ће се десити са Фондацијом након године титуле?

-  Фондација је била и остала при Културном центру Новог Сада. У том смислу овај пројекат остаје, јер у наредне две године очекују нас озбиљни извештаји, оцене евалуатора. Свака ЕПК даје предлог и план неког „легатског момента”, а ми смо их поставили још 2016. године кроз људе, процесе, просторе и програме. У  смислу људских ресурса Новом Саду остају на располагању млади, али прекаљени професионалци, не само у области културе.  Наравно да ће смањењем обима програма, смањити и број ангажованих људи, али они свакако остају као значајан легат пројекта. Преостали ће наставити да раде на развоју процеса који резултирају очувању просторних и програмских легата: јединственом моделу у Европи - мрежи културних станица, Дистриктом, Градском концертном двораном, програмима „Дочека” и „Калеидоскопа културе”, можда и „Заставама будућности” које су ушле у финале избора за најбољи европски фестивал за младе. Знање је остало, створена је додата вредност и мало који град може тиме да се похвали. Шта више, шири се по региону, где ми то знање сада делимо с другима. Управо сам најпоноснији на тим младих људи који су истрајали на том непоновљивом путовању.

Светозар Крстић

Фото: Дневник/С. Шушевић и Фондација ЕПК

Каква је будућност Креативног дитрикта?

- Следеће године Дисктрикт пуни 100 година, током којих је прошао кроз пет великих фаза. У првој фази, у Краљевини Југославији, ту је почела да се развија индустријска зона. У другој фази, током окупације, ту се десила највећа трагедија Новог Сада у 20. веку, где је један од власника, браће Крамер, директно учествовао. Зато то није национализовано, већ конфисковано. Следи самоуправљачки период до 1974. године, када се „Петар Драпшин” сели и почиње условно речено урушавање. Тада почињу да улазе мале занатлије, мада доминирају магацини и напуштени простори. Тек од 2000-тих година почиње да се препознаје као тзв. „кинеска четврт”, а поред неколико уметника важан је био улазак Студентског културног центра 2007. године. После обнове и развоја у Дистрикт захваљујући пројекту ЕПК „душа Кинеске“ је сачувана, али је она само један делић њеног укупног наслеђа и историје, која је уједно и пресек историје Новог Сада. Град Нови Сад је кроз заштиту и обнову, ревитализовао седам објеката вративши у њих самосталне уметнике и организације у области културе са планом даљег развоја овог будућег центра савременог стваралаштва чиме ће се заокружити његова аутентичност, али и атрактивност.

Како оцењујете сарадњу са Градом и његовим званичницима?

- Сарадња је била одлична. Овај пројекат мења ствари не само у културном домену, већ и у економском, социјалном, али и политичком. Господин Вучевић поставио је један однос поверења, у смислу преузимања одговорности. Ја преузимам одговорност као први, дајем ти право да бираш тим и да радиш како сматраш да треба, али онда преузимаш и одговорност. И то сам ја преносио на своје сараднике. То је најздравији однос који је показао да је та повратна спрега у ствари најбоља демократизације културе. То даје резулат, чак и кад су у питању непријатне теме. Никад нико није нешто забранио, цензурисао. Мислим да је у великој мери овим отворен простор за културу дијалога. Уз „права на нешто“ а то се односи и на критике, полазишна основа у таквом приступу је „и која је моја одговорност“. Посејали смо семе, младица је никла и показали смо да све можемо кад хоћемо и да је Нови Сад град, само кад је град културе, као баланс оним стварима које доноси живот у граду који се удесетостручио у последњих осам деценија.