Сви смо били ту, присутни. На челу са српским вођама и државницима, са све нашим патријархом и епископима, с политичким представницима српског народа из читаве Отаyбине, нашом браћом и сестрама. И живи и мртви; са позивницама и без њих; са српским пасошима, али и са неким другим документима; у оделима и обичним мајицама, у ношњама и мантијама; и млади и стари, здрави и болесни, уморни и пуни снаге, плаховити и смирени, уплакани и без иједне сузе (јер су одавно још пресушиле), носталгични и пркосни, поносни и уједињени у заједничком болу на овај тешки, страшни, свети дан.
Нови Сад је добио част да, након Крушедола, Сремске Раче и Бусија, буде изабрани домаћин овог јединственог националног скупа и крваво-црвеног слова у српском историјском календару.
У њега су се, пре тачно 27 година, склониле оне дуге колоне избеглих и из свог завичаја силом протераних Срба. И ту нашле своју спасоносну, нову адресу, са које их нико и никада неће моћи да истера.
Као и толико пута пре тога у српској историји, после свих великих ратова и народних страдања, Нови Сад је показао своје широко, великодушно срце, у коме нико није ”сумњиви странац”, ”непожељни дођош” и ”реметилачки фактор”. Нема те нације и тих страдалника који овде нису нашли уточиште, добили прву помоћ и ону велику судбинску, спасоносну шансу за нови почетак живота. О томе сведоче бројни храмови свих вера, усложени као духовно бљештећи комадићи тајанственог градског боготражитељског мозаика. И толико разноликих имена улица, те свих могућих типова зграда и најразличитијих кућа и палата, уз рајску реку и барокну тврђаву - све је то део ове вековне приче о граду отвореног срца.
Нажалост и на срећу, тај и такав Нови Сад је дочекао трагичне јунаке последње српске велике сеобе, исцелио ране и обрисао сузе онима који су, само тренутак пре тога, помислили како је све готово и да им више нема будућности. Нажалост, јер је видео сву страхоту изгубљених завичаја, срушених снова и разорених породица; а на срећу, јер је допринео да то страдање не буде апсолутно и застрашујуће, да се кроз сву таму тих дана ипак пробила светлост наде.
И католичка катедрала је, заједно са металним Светозаром Милетићем (уздигнуте руке) и оближњим звоницима Саборне, Успенске и Николајевске цркве, ослушнула овај непребол изгнаних мученика и покајно се ућутала, саосећајући са присутним сведоцима нечега што није лако речима описати, нити у памћењу и срцу са собом носити. Као да су и све улице и булевари, паркови и тргови, подземни пролази и уличне светиљке, учествовали у овом програму као његов припадајући део: парченце те четвртоавгустовске вечери велике новосадске и српске, али и људске и анђеоске, васељенске и космичке туге.
Као усмерени зрак у ноћно небо, послат са препуног, крцатог Трга Слободе на овај Дан Туге и Поноса.
Драгослав Бокан
