Новопечени Карловчанин редитељ Борис Хаџија

Младог, двадестдеветогодишњег филмског редитеља  Бориса Хаџију, прст судбине од Никшића у ком је рођен, преко Москве, Кипра, Новог Сада, Београда и Берлина у ком тренутно живи, довео је овог лета у Сремске Карловце.
Boris Hadžiju/Privatna arhiva
Фото: приватна архива

Недалеко од чувене Карловачке гимназије у чијој свечаној сали је небројено пута свирао као ђак Средње музичке школе „Исидор Бајић“ и студент клавира на Академији уметности у Новом Саду, његови родитељи летос су отворили ресторан. У паузи између снимања два филма у Немачкој, до пре неколико дана, Карловчани и туристи могли су га видети како келнерише у новоотвореној гостиони на централном карловачком тргу са старим, култним именом „Четири лава“. Није баш уобичајено да у угоститељском локалу госте послужује неко ко је завршио мастер студије филмске режије у Берлину и музичку академију, али он са смешком, који му никад не силази са лица, каже да је као студент навикао на овај посао и да му не пада тешко.

-Пре но што су моји одлучили да отворе ресторан, долазио сам често у Карловце, последњи пут сам у Гимназији свирао 2012. године и добро их познајем — прича Борис. - Карловци су фантастични. Овакву концентрацију мултикултуралности нисам нигде видео. Београд има пуно туриста, што за тако велики град није чудно, али ово је мало место, а крцато посетиоцима и овдашњем становништву полази за руком да живи у балансу са тим. Туристи су свуда, што би неки Карловчани рекли: „ Буди ме кинески језик“. Мени се то веома допада. Пре петнаестак дана у ресторан нам је ушао турски премијер. Људи из његове пратње пролазили су поред ресторана и питали могу ли да сврате. То се само овде може десити, у Београду тешко...

Фото: Boris Hadžiju/Privatna arhiva

Захваљујући родитељима који су се због посла често селили по свету, најчешће је живео у великим градовима. Како каже, мало је недостајало и да буде рођен у Багдаду. Последњих шест година живи у Берлину где је остао након студија. За три године биће то најдужи боравак на једном месту у његовом животу. Међутим, Карловци су нешто што спада ново  животно искуство.

- Навикао сам да живим у великом граду, најмањи у којем сам живео је Нови Сад. У великом граду некад не видите једно лице два пута, осим колега, пријатеља, рођака које срећете сваки дан. Врло брзо по доласку у Карловце, схватио сам да сам одређене људе видео претходних дана. Запамтио сам ко и када пролази, као што је то случај са бакицом на трактору. Дуго нисам знао ко су, а онда су и они мене уочили. Потом је уследило стидљиво јављање. Овде људи имају времена да кажу добар дан, што мислим да је веома важно. После смо се сви упознали. Карловци ће бити место у ком ћу снимати филм, не због зграда, мада овакав збир грађевина не можете наћи ни у Београду, осим можда у делу око седишта Владе, нити културног наслеђа које овде напросто пршти, већ због људи - каже Борис.  

До Берлина, у којем управо снима нови документарни филм и чека премијеру претходног, играног, на ком је радио у немачко-француској коопродукцији, чија тема је пад Берлинског зида, а поводом три деценије од тог догађаја, стигао је преко Прага. Након завршене Музичке академије у Новом Саду, отиснуо се у Праг где се посветио флмској режији на тамошњој академији, а потом прешао на мастер студије у том немачком граду.

- Радим и за  „Комплицин филм“, намачку продуцентску кућу, чији  оснивач је Мерен Аде – каже Борис. – У тој кући је и  редитељка Валеска Грисебаћ, којој помажем око снимања, одрађујем кастинге... Сарађивао сам и са Рубеном Остлундом, добитником Канске палме 2017. за филм „Сквер“. За њега сам радио кастинг за наше подручје јер је тражио глумце одавде. За следећу годину спремам свој први дугометражни филм. Добио сам новац за тај пројекат у Немачкој, али ћу га снимати у Србији, између осталог и у Сремским Карловцима. То ће бити мој први филм на српском.

Каже да се нада да ће у Карловце доћи за Нову годину. Осим снимања које је у току, до краја године га очекује учешће на филмским фестивалима по Европи с филмом о паду Берлинског зида. Догодине ће Карловчани, по свему судећи, имати прилику и да га опет виде за клавиром у свечаној сали Карловачке гимназије, јер је тако обећао. Признаје да не свира колико би требало, али да за ту прилику припремити пригодан програм.

До доласка у Карловце, његово“конобарско“ место у породичном ресторану заузима млађи брат Игор, студент економије, док сестра Хелена обавља посао лекара на Војномедицинској академији у Београду.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести