НОВОСАЂАНКА ДОЖИВЕЛА ШОК У ВОЖЊИ КОД ГРАДСКОГ ГРОБЉА Њена реакција је изазвала лавину коментара

Живимо у времену када је изузетно важно да све буде брзо и одмах. Нико нема стрпљења за друге, посебно у саобраћају. Међутим, док ми мислимо да ће се свет распасти ако нисмо кренули одмах чим се „упалило“ зелено светло на семафору, неки од тих људи којима трубимо боре се са најдубљима тугом и ранама које никад не пролазе, пише Курир.

Наиме, Новосађанка Вања, која је недавно изгубила супруга, замолила је људе који возе поред градског гробља да имају мало више стрпљења и емпатије у вожњи, јер не знају ко је у другом возилу и зашто баш туда вози.

- Драге моје Новосађанке, Новосађани и сви остали, скупила сам снаге да поделим са вама данашњу ситуацију, пре свега да бисте имали емпатије недељом када возите улицом поред градског гробља - започела је она своју исповест на Фејсбук групи „Новосађанке“.

Никада не знате ко је у ауту испред или иза вас, каже она. Не знате ко је и када кога изгубио.

- Не знате да та особа не зна ни који је дан ни колико је сати, а ви јој свирате упорно и идете за њом и говорите да није гледала знак! Запитајте се мало где сте, имајте мало емпатије, ви идете кући, а неко на парцелу број 8, број 9 итд... Неко ту обилази дете, неко супруга, неко оца. Није главни пут. Само пар секунди толеранције за неког ко живи - а не живи, ко дише - а не дише. Где журите, ви ћете стићи - написала је она додајући:

- Ја сам се данас нашла у таквој ситуацији. Четири недеље како сам сахранила релативно младог супруга. Преко ноћи... Јесте, свирао је. Изашла сам из аута, ако се препозна слободно могу да му кажем: „Трунке људскости немаш“. Јесте, ја сам изашла из аута, ја се у свом стању никог не бојим. „Чему?!“, питам се. Није био угрожен, пар секунди је требало да сачека. Где жури?! Пар секунди емпатије за људе који никада више неће видети своје најближе - навела је Вања, подсећајући да треба сви да живимо сваки дан као да је последњи, јер никада не знамо који нам је последњи.

У мору свакодневних гужви, нервозе и сирена које одзвањају улицама, њена порука огласила се тише, али јаче од свих. Тише - јер је дошла из бола. Јаче - јер је дошла из срца.

Како преноси Курир, неки људи су у коментарима признали да су и сами плакали за вољенима на том путу, да су возили кроз сузе, да им је свака сирена била рана. Неки су рекли да им је ова објава отворила очи, да ће следећи пут стати, сачекати, пустити.

Међутим, било је и оних који су другачије мислили.

- Све разумем, али особа иза која свира не зна шта је вас задесило... И мени се десило да сам свирнула и да ми је човек излетео из аута. Нимало пријатна ситуација. Не знам чему то... Кад би свако излетао из аута на сваки миг и свирање - покољ би завладао. Свако има неку муку, а вама што пре да васа прође или се умањи - написала је Јелена док је једна Александра додала:

- Не пише вама на ауту из ког сте разлога у тој улици и да ли сте у жалости. То нико у другом ауту нити зна нити треба да нагађа. У стању тешког растројства, емотивних бродолома и туге и шока не треба управљати моторним возилом. Ни рефлекси, ни концентрација нису у таквом стању оштри за вожњу.

Срећом, већина људи је Вањи пружила подршку.

- Тај део пута возим у сузама. Сузе не могу да сачекају да се паркирам и дођем до поља 6... Десило ми се да ми свирају, јер нисам у секунди скренула, али се не трзам више... Не могу да вам помогнем, али вас у потпуности разумем - написала је Душица.

- Људи су, нажалост, постали јако безосећајни. Хвала вам на посту, можда се неко и замисли и одлучи да буде бољи, стрпљивији... Искрено саучешће вама и вашој породици - додала је једна Силвиа, подсетивши нас да је у свету пуном буке, емпатичност постала тиха револуција, а Вањина прича подсетник да понекад није важно стићи, већ разумети.