По речима председника Удружења туристичких водича Новог Сада Стева Јелића, сам центар обележиле су две велелепне грађевине истог мајстора – архитекте Ђерђа Молнара. Једна је римокатоличка Црква Имена Маријиног, изграђена за свега две године, коју Новосађани популарно називају Катедрала. Богомоља у неоготском стилу с врло лепом розетом и торњем високим око 78 метара, који је обложен печујском „жолнаи” керамиком, с леве стране чува Молнарову скулптуру, што је прави раритет, будући да обичан свет углавном не заслужи такву почаст од верских заједница. Мало људи зна да његова и Градска кућа, подигнута 1895. у стилу неоренесансе са четири грчка стуба у прочељу и великим торњем, чува звоно Матилда, названо по добротворки која га је поклонила граду. На његовој тераси некада давно дежурао је ватрогасац, који је суграђане обавештавао о пожарима бројем удараца у звоно у зависности од зоне којој су припадали.
Једно од обележја Српске Атине свакако је и Танурџићева палата, која је припадала једном од најбогатијих људи између два светска рата. Текстилни велетрговац Никола Танурџић, лични пријатељ краља Александра и војни и дворски лиферант, подигао ју је 1933. у стилу баухаус. После Другог светског рата, комплетну зграду национализовале су комунистичке власти, оставивиши му само један двособан стан.
– Након што је изгубио комплетан иметак, себе је прогласио лудим и отишао у Врапче, код Загреба – додао је Јелић. – Када га је фамилија, пре него што ће му доћи у посету, питала шта да му донесе, рекао је: књигу „Капитал” Карла Маркса, хтевши да се упозна с идеологијом својих непријатеља. Али, чим се вратио у Нови Сад, писао је својим пословним партнерима по целој Европи да му пошаљу своје каталоге и материјал, који је после продавао за скупе паре новоформираним текстилним предузећима, чији директори нису имали појма о пословању у то време. Кажу да се поново обогатио и продајући резервне делове за четири лифта палате, које је претходно сакрио.
Из Српског народног позоришта, по површини највећег у земљама екс-Југославије, потекао је глумац Светислав Петровић, који је између два рата остварио завидну, такорећи холивудску каријеру, а колико је био популаран, може се прочитати у „Политици” из 1929. Она бележи да је током његове посете Београду на улицу изашло 20.000 људи, међу којима су предњачиле жене, будући да је био наочит. Полиција је правила реда и у Новом Саду, кад је дошао да обиђе мајку, а девојке су бацале марамице као израз наклоности. Један од филмова који је обележио његову каријеру је „Живот принцезе Сиси”, где је глумио доктора Фалка заједно с Роми Шнајдер. Открио га је редитељ „Казабланке” Мајкл Кертис, док су га продуценти прекрстили у Ивана јер им је било компликовано да изговарају његово право име. Иако је углавном глумио у љубавним филмовима, после Другог светског рата комунисти су му забранили повратак у земљу, те је сахрањен у Минхену.
С. Милачић
