Често је тај мост преласка из познатог у непознато „подмазан” плачем, урлицима, негодовањима, те углавном покушаји наметнутих ваннаставних активности у тако раном периоду бивају мучење и за децу и за родитеље. У разговору с координаторком Удружења родитеља „Матица” и тренером за децу и маме Биљаном Грбовић, открили смо зашто деца најчешће праве проблеме приликом новина с којима се суочавају и колико родитељи праве грешке намећући им додатне обавезе.
– За децу узраста од четири до шест година одвајање од родитеља још увек је веома тешко, што је сјајно јер мала деца имају пуно право да се тако осећају и ту ништа не треба радити да би било другачије – рекла је Биљана Грбовић. – Пред њих се данас постављају захтеви који се у ранијем периоду нису постављали, па пођимо само од чињенице да су и вртићи релативно нова институција. За дете је већ довољно стресно и тешко када у том раном периоду иде у колектив као што је вртић, где су страна одрасла лица, гомила друге деце с којима не морају бити блиска, а камоли их оптерећивати додатним садржајима.
Како је појаснила, одласком у вртић дете се много раније избацује из породичне, сигурне средине, у ширу социјалну заједницу, и то буде заиста болно за њих, те она плачу. Психолози кажу да је симптоматично када неко дете уопште не плаче, те да то баш и није нормална и прихватљива реакција. Данас, за разлику од свих осталих периода, родитељи већ с три-четири године уписују децу на неке друге активности, поред обавезе вртића, што за њих уопште није добро.
– Једно је волети певати у кући, с родитељима или код баке и деке, а друго је ући у нову групу, простор, међу нову децу, нове одрасле људе и запевати, те је природна и здрава реакција да дете реагује обазривошћу, страхом, сузом, жељом да се повуче и склони – казала је Биљана Грбовић. – Онда се родитељи чуде таквој ситуацији, која је у суштини потпуно нормална. Мој генерални савет је да се буде обазрив с тим додатним активностима пре школе јер никуда нећете закаснити. Истина је да постоје деца која веома лако улазе у те типове социјализације, али као што сам већ рекла, то понекад зна да буде веома сумњиво јер није природно стање ствари да малом детету буде свеједно да ли је с мамом и татом или са страном особом, односно, ако могу грубо да кажем, то је капиталистички начин живота.
Како је додала, у западном свету у многим државама се деци сваке године мењају учитељи и сваке године се мења комплетно друштво у разреду. Тако је и на Малти, а циљ таквог система је у неуспостављању јаке емотивне везе с људима, а деца која одрастају без јачих емотивних везивања, лакше се употребљавају, по цео дан могу да раде, не журе кући, а она друга страна њихове личности, или „капацитет за љубав”, како Биљана Грбовић воли да каже, постаје неразвијена и запостављена.
– Онда није ни чудо што се повећава број развода, што је све мање родитеља који су суштински и искрено спремни да се посвете својој деци и буду родитељи пуног срца, а не само технички да одрађују тај „посао” – поручује она. – Још једна ненегативна страна тог раног укључивања деце у многобројне активности је навикавање детета на нечије стално вођење. У том случају дете нема прилику да развије сопствену машту или иницијативу. У вртићу су под руководством одраслих, код куће исто тако, па ако крену на тренинге, улогу вођења преузима тренер. Практично се деци ускраћује прилика да развију сопствену иницијативу, да својом маштом осмисле шта ће да ураде, организују, деле улоге међусобно, а не да то увек ради неко уместо њих.
Како каже, стога је време за слободну активност дивна околност јер деци обезбеђује управо да се изразе онако како најбоље умеју, буду креативна и што је најважније, играју се на тачно свом нивоу, без нечијег руковођења. Увек могу произвољно бирати област која их занима. Само у слободној игри дете може испољити сопствене идеје до максимума јер само себи ствара прилику да прикаже оно што се крије у њему. Стога родитељи увек треба да имају на уму да је најбоља активност коју дете може да има – слободна игра у слободно време.
И. Миклоши
