Различити жанрови, попут рокенрола, попа, метала и фанка могу се чути у самом срцу града током јутарњих, али и вечерњих часова.
Испијајући своју кафу „за понети”, Богдан Ненадић пали цигарету и почиње да свира. Подземни пролаз у центру града његово је омиљено место за свирку, те свако јутро долази први како му неко од колега не би заузео позицију. Сигурним покретима прстију трза жице, увежбавајући акорде омиљених песама на својој гитари.
„Скупљам да бих свирао у Италији, хвала” гласи натпис који је поставио испред себе и који представља његову жељу да свира управо у тој држави, због чега је из Чачка најпре и дошао у Нови Сад. Уз позадински звук гитаре, Богдан прича о слободи која фали многим људима, а коју он ужива као уметник чији посао представља бег од досаде.
– Био сам збуњен због послова које сам претходно радио. Мањак слободе увек ми је сметао, тако да сам стално тражио неку алтернативу: тетовирање или уметност. Када сам схватио да од свирања могу нормално да живим, нисам размишљао о прошлости. Не бих ово мењао ни за шта – каже Богдан, ком свирање на улици више не представља проблем.
Своју цигарету поставља уз горњу кобилу гитаре, док људи ужурбано пролазе сада већ поправљеним покретним степеницама. Размишља о својим циљевима и говори о својој првој гитари коју је добио од оца.
– Ћале ми је узео гитару када сам имао осам година. Са прекидима свирам око 12 година, не само гитару већ и бас, усну хармонику, снимам вокале, а планирам и да направим кућни студио – додаје наш млади саговорник.
Иако се Богдан сусрео са многим непријатним ситуацијама које свирање на улици доноси са собом, одлучио је да своје време утроши размишљајући о свим позитивним стварима које му је оно пружило с обзиром на то да је упознао различите људе, стекао нова искуства, те су му и многа врата отворена.
Неколико сати касније на Богданово место долази Момчило Живков, који уз осмех говори да раде „по сменама”, те да су се тако поделили. Окружен разноликим цвећем које жене продају тик поред њега, Момчило свира своју хармонику. Музика је његово примарно занимање. Таленат је наследио од свог оца Томислава, чији се звук гитаре обично може чути у самом центру града недалеко од Милетићевог споменика. Већина музичара које Новосађани могу чути на улици има свирке у локалима, на свадбама, чланови су неког бенда или оркестра, па тако и Момчило.
– Свирао сам свуда где ме позову, на многим свадбама и весељима. Имам и свој оркестар, којем још увек нисмо дали име – каже Живков.
Негативна страна овог посла огледа се и у Момчиловом искуству. Због претњи које је добијао свирајући после поноћи, одлучио је да, зарад сопствене безбедности, то ради преко дана.
Његов отац Томислав Живков одлучио је да дође својим наранџастим мотором испред једне продавнице, те ту заузима своје место. Распакује звучнике и прикључује своју гитару. Случајни пролазници му се јављају док се он осмехује и жели им пријатно вече. Увек расположен за разговор, намешта качкет и говори да, иако се увек сређивао за свирку, у последње време одлучује да свира у удобној гардероби прилагођеној и за вожњу мотора. Тако нам је и причао о познатим личностима са којима је радио и са којима се сусрео кроз своју музичку каријеру. Често се присећа ранијих времена када је од музике могло лепо да се живи. Воли људе и разговор са њима, те истиче да народ „или има или нема новца”, али да није све у томе, већ су битни дружење и музика која спаја људе.
– Народ је напет, па музика дође као нека врста загрљаја која прија човеку и која га опусти. Људи дођу до мене и захвале ми зато што им свирам и што их орасположим. Свирка зна некога да растужи, да увесели и да све проблеме избаци из главе, музика је то, цео живот – прича Томислав Живков, који је, похађајући музичку школу у Бечу, уз дугогодишњу музичку каријеру, заволео да свира различите жанрове, али и различите инструменте, од гитаре и бас гитаре па до бубњева, хармонике и клавира.
Чедана Ђокић, чије је уметничко име Дивна Форест, још један је од музичара који своју усхићеност и лепо расположење жели да пренесе нотама на своје суграђане. Свирајући црвену хармонику названу „Моника”, Дивна обилази различите локације попут Футошке и Најлон пијаце, „Променаде”, али и Змај Јовину улицу и Дунавски парк, где је све и почело. Воли да пева на различитим језицима јер, како каже, то за њу представља одраз мултинационалне средине. Пролазници је препознају како због разноврсног репертоара и великог талента, тако и због учешћа у „Песми за Евровизију”.
– Највише се обрадујем када ми деца притрчавају у загрљај, њихова радост је моја срећа, као и успех да нацртам осмех сваком пролазнику – вели расположена Чедана.
Када мрак завлада Новим Садом, на ред долазе други улични свирачи који својим раскошним нотним системом чине наш град живим и ноћу. Оно што их све спаја јесте љубав према музици, љубав према Новом Саду и људима у њему.
Текст и фото: И. Јапунџа
