Венчанице, капути, хаљине и мноштво других одевених предмета које је за време 63-годишњег радног века, који још увек траје, сашила Карловчанка Вукица Резач, носиће њене суграђанке различитих генерација. Биће то модни времеплов и животна и професионална ретроспектива те осамдесетдвогодишњакиње, коју красе невероватна енергија, ведрина и увек присутан смех на лицу.
Позитивне енергије имам напретек. Не могу да разумем моје познанице којима је све тешко – каже са смешком Вукица Резач, која и данас шије у истој мери, само, како истиче, можда не истом брзином.
Вукица потиче из старе карловачке породице Чобанић, познатих и као Југови. То шпицнаме, како каже, Чобанићи су добили због тога што су се у Карловце доселили ономад – а већ пет генерација су ту – с Косова. Основну школу и Гимназију завршила је у Карловцима, а затим је похађала трогодишњу Школу ученика у привреди, у некадашњој Улици маршала Тита 18 у Новом Саду. Истовремено је код карловачке кројачице Анђе Цветић ишла на праксу. Чим је завршила занат, у 19. години почела је да ради и од тад се са шиваћом машином дружи без прекида.
– Нема шта нисам шила! – каже Вукица. – Највише венчаница, јер их у оно време није било могуће купити као данас. Не знам ко се није венчао у венчаници коју сам сашила. Шила сма и купаће костиме, мушке купаће гаће, капуте... Веома сам се трудила и много радила. Жеља ми је била да достигнем умеће моје мајсторице Анђе. Постоје Карловчанке које од малих ногу шију код мене. Шила сам и мушкарцима. За свог радног века имала сам свега неколико муштерија које нису биле задовољне, али због лошег избора. Лепо се споразумевам с њима, ником не намећем своју вољу, посаветујем их и лако се договоримо. Каже да има специјалан начин рада. Не користи кројеве за рад, него црта директно на платну. Има углавном млађе муштерије, оне старије су, каже, престале да шију и носе само панталоне, са чим се не слаже.
– Нисам за кич, волим оно што је лепо и скромно – каже. – Увек сам за скромније варијанте. У данашњој моди, која је као политика – стално се стилови смењују – не подржавам хеланке. То бих потпуно избацила из употребе.
Вукица је пет година била одбојкашица, од 1950. до 1955. Играла је у карловачком Женском одбојкашком клубу „Партизан“. Имала је понуду да игра за „Раднички” из Беогада, али је није прихватила, знајући да јој њени не би то дозволили. Каже да је препливавала Дунав без проблема.
– Ми смо у Карловцима ишли на Дунав сваки дан – присећа се Вукица. – Били смо луди за Дунавном. Кроз Тополице, где је сада риболовачка чарда, па у воду. Новосађани у то доба нису имали плажу па су долазили код нас на купање. И сада бисмо у овим годинама добровољно ишли да радимо само да имамо плажу.
Последње две године сваке суботе од пола десет можете је видети како седи с пријатељицама у вили „Бермет” у центру Сремских Карловаца. Користи сваку прилику да присуствује културним дешавањима у Карловцима, као и да путује по земљи и иностранству. Дубаи је последња дестинација на којој је ове године у фебруару била у посети унуки, али, како вели, њој је лепо ма где се нашла. Чланица је Кола српских сестара и Друштва за неговање традиција и развој Сремских Карловаца и где год неко од тих удружења нешто организује, она носи штрудлице, које су јој заштитини знак.
У браку са Звонимиром Резачем родила је двојицу синова – Мирослава и Драгана, и има четворо унучади – Игора, Гордану, Јелену и Михајла и праунуку Анђелију.
З. Милосављевић
