Она сматра да је врло важно инспирисати младе девојке да пронађу свој пут, поготово указујући им на искуство жена којима је успех у бизнису раније био недостижан.
С обзиром на то да наша литература не познаје жене с ових простора које су у том свету биле пионирке, односно да би податке о томе могла добити једино кроз опширно теренско истраживање, млада Новосађанка одлучила је да представи рад Американки које су биле прогресивне у мушком свету у прошлом веку.
„Говорила сам о Маргарет Хамилтон, Кетрин Џонсон и женама које су радиле на првом компјутеру ENIAC“, каже млада социолошкиња.
„Оне су радиле у НАСА и при војним базама, где су се користили први компјутери. Биле су натпросечно интелигентне и радиле много више од онога што је женама тада било дозвољено. У НАСА је, на пример, тада било одељења у којима су радиле искључиво жене, али су радиле неке репетитивне послове рачунања. То су жене које су упливале у мушке тимове, где су морале сопственом иницијативом да покажу шта могу и да се изборе за своје место.“
Наша саговорица је ауторка текстова на блогу „Каква женска” који је касније прерастао у књигу. Она је. у сарадњи са Соњом Бајић, која је илустровала све њене приче, написала текстове о храбрим и образованим женама хуманисткињама, научницама, добротворкама, лекаркама и слично које су на нашем подручју у 19. и 20. веку оставиле историјски траг и биле прве у различитим сферама друштва. На блогу су од 8. марта 2016. наредну годину сваких седам дана објављивале приче о женама које знамо по улицама или школама које носе њихово име, али заправо с њиховим деловањем у друштву нисмо упознати. Тако је блог обухватио приче о 54 жене, иако их, како каже Јелена, има много више, а верзије текстова у књизи су проширене и прилагођене.
„Морале смо негде да подвучемо црту јер је блог, а касније и књига, био временски ограничен, а избор жена је у потпуности био наш и сигурна сам у то да би неко и додао неке од њих на тај списак“, објашњава наша саговорница.
„То је отворена тема, коју неко други треба да настави, а било би супер када би неко био инспирисан да настави тамо где смо ми стале. Не кажем да ја нећу, али мислим да је то добра база за наставак. Те жене су искључене из формалног образовања и то је био једини начин да сазнамо нешто о њима или преко неких пројеката који се реализују с времена на време.“
У њиховом блогу, односно књизи, сазнајемо много и о тим женама као јединкама, али и о друштву у којем су живеле. Како каже Јелена Митровић, шокантно је, и помало обесхрабрујуће, то што су жене имале исте препреке у друштву, те што јавно мњење често није добро реаговало на то што би нека од њих покушавала да уради или да промени. Више о књизи, односно пројекту „Каква женска”, публика ће моћи да чује на поновној промоцији, која ће бити уприличена 8. марта на Новосадском сајму књига.
В. Бијелић
