Урађено је много тога: асфалтиран је изузетно оптерећен главни пут, односно Прерадовићева улица, сређен је прилаз новом друмско - железничком мосту, обнавља се Подграђе, гради брза пруга... Ипак када је реч о становању, можда највећа предност Петроварадина је што спада у мирне делове града, а од центра Новог Сада удаљен је на мање од десет минута вожње колима и одлично је повезан аутобусима (линије 3, 9, 9А, 60, 61, 62, и 64 пролазе кроз насеље). Због тога не чуди да је сремска страна града “запала за око инвеститорима”. Китњасте фасаде нестају једна за другом, пошто се готово сваког месеца сруши једна стара породична кућа, како би се муњевитом брзином изградила још једна вишеспратница уз пругу и у главној Прерадовићевој улици.
Како житељи кажу, немају ништа против проширења Петроварадина и нових комшија, али их брине где ће се нови станари паркирати, а посебно им смета што је тротоар дуж Прерадовићеве улице месецима блатњав и закрчен камионима и машинама, па пешаци на неким местима морају да ходају по главном путу. Битније од блатњавог тротоара је свакако изградња обилазнице. У шпицу, камиони се гомилају кроз насеље још од новог друмско- железничког моста. Осим што је саобраћај је постао изузетно густ, теретњаци великом брзином тутње Прерадовићевом улицом, од чијих вибрација су фасаде кућа попуцале, док прелазак преко пешачког прелаза понекад представља прави изазов.
Према речима мештана, у неким деловима Петроварадина још увек није решена јавна расвета (посебно истичу да је Прерадовићева улица ноћу сувише мрачна и опасна), канализација и асфалтирање пута, те је необично што на улицама нема канти у које се отпаци могу бацити током шетње, мада ни грађани нису савесни када је реч о одлагању смећа и заштити животне средине.
Иако зграде ничу ко почурке, што значи да ће у наредном периоду у овом насељу живети много више људи, неке ствари недостају. Пре свега културни и образовни садржаји за младе. Петроварадин нема дом културе, нити простор за такву намену, те иако постоји интересовање за радионице, трибине, дечје представе, базаре мештани немају где да их организују. Интересантно је да насеље нема ни урбанистички центар, а, како кажу житељи, колико су близу од Новог Сада толико су и далеко, јер за већину потрепштина морају прећи Варадински мост - са сремске стране нема мегамаркета, дрогерија, продавнице обуће... Волели би да, поред новоизграђене спортске хале, добију и базен, уређену бициклистичку стазу, дечја игралишта и дискотеку, где би се млади дружили и проводили, као и ресторан пригодан за породицу, а фали и још један вртић.
С. Ковач
