Могло би се рећи да јој срећа од самог старта није била нешто наклоњена јер није забележено, тачније, није пронађено, ни у јабуци под крстом, нити у темељима, када је тачно подигнута. Ако је и било записано у епархијској или црквено-општинској архиви нешто о њеном настанку, то је у пламену када је изгорео стари епископски двор током буне 1848/49. године, нестало. Али зато је приљежни прота Успенске цркве Вељко Миросављевић оставио драгоцени траг о њеном разграђивању, па и о њој самој, на чему му историографија, Српска православна црква и овај град дугују захвалност.
Реч је о Јовановској цркви, посвећеној Светом Јовану Претечи, која је постојала на месту садашње новосадске Основне школе „Иво Лола Рибар“. У књижици коју је поводом њеног рушења 1921. године, неколико месеци по том чину, написао прота Вељко, сазидана је 1767. као гробљанска црква. До тог податка прота је дошао посредним путем, црпећи информације из Ердујхељијеве Историје Новог Сада, где се наводи да, у „записнику каноничке визитације новосадске римокатоличке цркве из поменуте године стоји како новосадски Срби имају пет цркава а шеста им се зида“. Системом елиминације дошло се до тога да је то Светојовановска, јер се знало да су остале до 1751. већ постојале. У забелешци на полеђини фотографије црквице коју је дао да се начини пред почетак разграђивања, које је уследило 29. априла, односно 12. маја 1921, написао је пак да су јој темељи положени у октобру 1756. Било како било, извесно је да потиче из средине 18. века.
„Пре него што ће се приступити разграђивању цркве, желео сам да овековечим (у колико је томогуће) првобитни облик ове црквице, па сам је дао фотографисати у недељу пред Ђурђевдан. Догодио се међутим са снимањем један „малер“: или што није био објектив какав треба или што ју је фотограф снимио „од доле“ – тек кад је снимак бачен на папир изгледала је црква као да се боји да ће се срушити па се доле раширила. А на ново снимање се није могло више мислити, јер цркве већ није било. Да не би неко после 100 година помислио, да су зидари из 18. века били или невеже или несолидни мајстори – млади инжењер и парохијан мој г. Душан Тошић примио се, да је нацрта онако праву, каква је доиста и била, те ће се тако облик њен сачувати за доцнија поколења наша“, записао је Вељко Миросављевић у свој књизи о Јовановској цркви, издатој о Усекованију 1921. износећи у њој све што је знао о њој. Протојереј Жељко Латиновић, садашњи старешина Успенске цркве чији свештеници су били надлежи својевремено за Јовановску цркву, каже, да је она била гробљанска црквица у којој се повремено служило, посебно на задушнице и Ивањдан.
- Због оснивања Алмашког и Успенског гробља осамдесетих година 19. века стављено је ван употребе Јовановско, и због тога и посећеност и значај те цркве или капеле бивају мањи – каже прота Латиновић. - У Првом рату је још више запуштена. Била је доста оронула, а урбанистичким планом је било предвиђено стварање новог насеља. Зато је требало парцелу на којој се Јовановско гробље простирало и порту испарцелисати и поделити плацеве људима који су у том крају Роткварије живели бавећи се повртарством. Можда у одлуци да се она сруши има и обриса политике незамерања и жеље да се створи представа да нема хегемоније и угрожености од стране Срба. Све то дешавало се када није било епископа у Новом Саду – владика Митрофан се упокојио, а Иринеј Ћирић долази пола године од разградње цркве.
Док је иконостас из Јовановске црквице завршио у капели на новооснованом Успенском гробљу, такође посвећеној Светом Јовану, у Успенском храму се и данас чува део богослужбених књига и предмета,који су јој припадали, мада постоји вероватноћа да тога има још.
- Сачуван је у Успенској цркви Псалтир из Јовановске из 1697. године, вредно Јеванђеље из 1758. на чијим маргинама је прота уписивао детаље, као што су када је засадио кестен или орах у порти. Код нас се налази и путир из Јовановске, као и сребрна кадионца из 1862. године. Није искључено да ћемо, када на ред дође уређење унутрашњости Успенске цркве, међу књигама наћи још коју из Јовановске цркве – напомиње отац Жељко.
Док на простору где је некада постојала Јерменска црква у Новом Саду постоји обележје о томе, на месту на ком је битисала Јовановска око век и по, тако чега нема. Свештеник Латиновић каже да је о томе разговарао са директором новосадског Завода за заштиту споменика културе Синишом Јокићем и да се нада да ће се то место ове године обележити.
- Да ли ће обележје бити у Јовановској улици или у дворишту школе на Светог Василија када је почела разградња или на Ивањдан, свеједно је, важно је да се постави – каже он. – У порти цркве је била и школа. Пароси који су служили као капелани и бринули о гробљу и цркви предавали су у тој Светојовановској школи, што је недовољно истражено и тема којом би требало да се позабаве историчари. Битно је да оставимо обележје с подацима где је била и како је изгледала.
Зорица Милосављевић
