Прихватилиште у Футогу, с даноћним програмом, и Свратиште у Улици краља Петра Првог 28ц, само с дневном услугом, функционишу током целе године. Центар за социјални рад својим корисницима пружа могућност преноћишта у такозваним контејнерима само током зиме, односно од новембра до априла, а будући да још увек није цича зима, капацитети преноћишта нису попуњени, те је на смештају тренутно шест мушкараца и три жене, од укупних 28, односно седам места.
У Свратиште преко лета долази двадесетак људи, колики је и капацитет, док током хладнијих дана тај број буде дупло већи. Због тога су социјални радници у Свратишту приморани на то да својим корисницима ограниче време боравка да би сви добили одговарајућу услугу – храну, одећу, обућу, хигијенски третман, радно-окупациону терапију...
„Остао сам без посла 2012. године, једно време сам био у Прихватилишту, које сам морао да напустим, па сад сваки дан долазим у Свратиште, а ноћу будем у контејнеру“, каже Милан (58)
Уместо контејнера, зидани објекат
Преноћиште за бескућнике, које обезбеђује Центар за социјални рад у оквиру пројектнне активности коју финансира Градска управа за социјалну и дечју заштиту, почело је 1. новембра. Особе које на том месту траже кревет и кров над главом, имају могућност да у тим просторијама бораве од 19 часова до 7 следећег јутра. Право на тај смештај имају пунолетне особе које су социјално и стамбено необезбеђене, без посла и личне документације.
„Да би се унапредила та услуга, тенденције се крећу у правцу осмишљавања и тражења решења за адекватнији простор, односно објекат чврсте градње“, каже социолошкиња Тамара Ступар из Центра за социјални рад.
Он се отежано креће и често мора да иде на контроле код лекара.
„Немам од чега да се издржавам, а болестан сам и овде будем по цео дан јер не могу да ходам. Сад ми сређују да добијем дом“, вели он.
Сличну судбину деле и Пеки и Ђоле, с тим што су њих двојица себи обезбедили другачији кров над главом. Пеки живи с једним цимером, а Ђоле је у свом стану у којем нема струју. Док је први, у жељи да помогне пријатељу, остао без свог стана, други је постао технолошки вишак, добио мождани удар, постао радно неспособан, а од социјалне помоћи не може себи да плаћа струју. Ипак, обојица уточиште проналазе, а и нађу, у Свратишту за бескућнике.
„Како се каже, хигијена је пола здравља, а ми овде можемо да се окупамо, освежимо, пресвучемо и огрејемо. У ситуацији у којој сам, све то ми много значи. Упознајем се с људима, можда и нађем неки посао. Долазим и до нових сазнања, правим нешто ново у животу...“, каже Пеки.
Тако је за оне који су вични и расположени за неки креативан рад недавно и у Свратишту покренута радно-окупациона терапија.
„Идеја је потекла из Прихватилишта у Футогу, они то тамо годинама раде и организују изложбе сваке јесени и све лепо функционише“, прича социјална радница Невена Живанов.
„И ми смо решили да се опробамо у томе и показало се да има заинтересованих. Идеја нам не мањка, али нам фали материјала. За сад примећујемо да их све то смирује, више комуницирају, помажу једни другима. Расположенији су јер знају да доприносе. Ми се трудимо да, и уз ове мале могућности, организујемо да све буде на неком нивоу, да се наши корисници заинтересују, да им брже прође време које овде проводе. Најбоље је да га проведу на креативан начин, да буду у топлом и да им се пружи нека пажња“, додаје наша саговорница.
Баш као и идеја, чини се да ни пажње не мањка. Раднице у Свратишту су познате по емпатији и љубазном понашању према својим корисницима те не чуди ако их чујете да некога ослове с „мили”, „срце”, „душо”...
Геронтолошки центар „Нови Сад” ове зиме реконструише Прихватилиште за бескућнике у Футогу, а у плану је да Свратиште из Улице краља Петра Првог 28ц буде измештено у Футошку 46 током следеће године. У том објекту на располагању ће им бити осам просторија те ће заинтересовани корисници несметано моћи да се баве различитим активностима.
„У том простору ћемо моћи да пружамо боље услуге и да примамо све кориснике који нам се обрате, а да не морамо да им ограничавамо време боравка“, каже руководилац Прихватилишта и Свратишта за бескућнике Анђелка Бараћ.
„Ја сам таква иначе, и неколико пута сам добијала критике јер треба да имамо одређену дистанцу према нашим корисницима“, објашњава неговатељица Мирјана Радмило.
„Ја кад некоме кажем „душо”, „мила”, „срце”, ја тако и мислим. Та особа се смири, а ја се осећам лепо. Не видим ништа лоше у томе да се тако обраћам корисницима. Мислим да је лепше када сви имамо осећај као да смо породица, ипак смо сви ми исти и једнаки. Неки људи су се снашли, неки нису, неки су потонули... Али, наше понашање према њима проистиче из чињенице што ми знамо да они имају стварно тешку животну причу и на неки начин покушавамо да им макар мало улепшамо дан својим понашањем“, каже она.
Л. Радловачки
Фото: С. Шушњевић
