Плочу су Олгица и њен супруг Љубомир „открили” пре близу двадесет година када су одлучили да уреде фасаду куће. Олгица каже да је њена баба Иванка Хорват, у чијем је власништву кућа била од Другог светског рата, стално говорила да се испод наслага малтера налази плоча. И заиста, под слојевима малтера, плоча се појавила и Љубомир је са супругом одлучио да је очисте и оставе тако откривену.
– Ако ју је неко пре толико година ставио ту, нећу ни ја да је дирам –каже Љубомир Станић. – Кућа је направљена 1860. године и вероватно је плоча тада уграђена. Ми смо је очистили како смо знали и умели и на њој се јасно и сад могу видети слојеви креча различите боје, што указује на то да је она у прошлости била прекречавана више пута и на крају премалтерисана. Чим смо је пронашли, позвао сам, сада покојног, карловачког историчара Павла Штрасера и показао му је, а он је, као да чита новине, ишчитао текст. Речено ми је да је то надгробна плоча свештеника Доње цркве, али ништа више од тога поуздано не знамо.
Љубомир верује да се негде у темељима куће налазе и свештеникови посмртни остаци, а на тај закључак наводи га чињеница да је, копајући по дворишту земљу приликом уградње канализационе мреже, наилазио на људске кости, које су откопаване и приликом градње оближњег Ватрогасног дома.
– На овом продручју, по предању, било је накада гробље – каже Олгица. – Прича се да су ту сахрањивани и умрли од куге у турско доба. Била је то у то време периферија Карловаца. О самој кући знамо само оно што је моја бака причала. Наводно је у овом крају био комплекс кућа које су припадале циглани. У овој нашој била је велика сала у којој су одржаване игранке. Касније је унутрашњост преуређена за потребе становања.
Иако се у први мах учинило да о плочи нема много података, забелешка карловачког хроничара и проте Василија Константиновића у његовој књизи „Споменак минулог доба” из 1900. године открива мистерију. У том делу, посвећеном неколицини карловачких свештеника, Константиновић је забележио као занимљивост да је један грађанин 1894. године, копајући „земљу у крајњој кући под Магарчевим брегом у намери да подигне себи неку стају за домаћу потребу, ископао и гробну плочу”. Константиновић даље наводи да се, након што ју је очистио, натпис могао лепо прочитати, и да је „пошто се та плоча нашла у његовом дворишту, а нико је није тражио, узидао у своју новоподигнуту зграду тако, да се и сад са исте може читати натпис. Зид је окренут улици и води испод Магарчева брега изнад лагумова у крајњем реду кућа”.
Оригинални натпис
На плочи на фасади куће у Карловачког мира 2, пише: „Зђе лежит раб Божији Георгије Марковић свештенојереј карловачкија долњија церкве, храма ст. апост. Петра и Павла; рукоположен бист од Господ. епископа темишвар. Николаја Димитријевића. Поживе в мирје свјех љет 76., и престависја године 1739. М августа 20.”
Константиновић је забележио у тој својој књизи и текст с плоче, из којег се види да је реч о свештенику Доње цркве Георгију Марковићу који је умро 20. августа 1739. у 76. години и да га је за живота рукоположио епископ темишварски Николај Димитријевић.
По писању Петра Николића у монографији Доње цркве, прота Георгије Марковић био је други свештенослужитељ у том храму, после попа Станоја Стојановића. Нажалост, нема више података о њему. Вредан пажње је гест поменутог грађанина из 19. века који је сачувао надгробну плочу, као и садашњих власника куће Олгице и Љубомира који раде то исто, показујући какав однос имају према наслеђу. Будући да је на тај начин сачуван од заборава свештаник Марковић, као и плоча, за разлику од многих на карловачким гробљима које нетрагом нестају, можда је ово прилика да се 280 година од протине смрти предузму кораци да се плоча стручно очисти и конзервира.
