„На тренутак сам опет био онај препланули клинац са Штранда, који по цео летњи дан игра пициген у плићаку са својим другарима из краја. Оживео сам оне благословене минуте заљубљивања када срце трепери док сам моју Мају освајао, рецитујући јој Ђолетове нестварне љубавне стихове. Прошетао ми кроз мисли и мој Драган Даниловић из Бегеча другар из војске, његове досетке и приче, онај непоновљиви шарм младости, уз кога су нам дани брже пролазили. Прохујала је и ноћ када се земља тресла, а небо горело изнад Новог Сада, оне ноћи када је Варадински мост пао на дно Дунава... Опхрвала су ме сећања на те стрепње и оне несаломиве наде да ће и то зло једном проћи и да ће све бити као некада, новосадски, полагано и опуштено.
Напослетку... велики наш Ђоле... хвала ти на магији коју си правио, на тим нотама и словима које си као шарене стаклиће каледиоскопа слагао онако непоновљиво и чаробно, како си само ти то већ умео. Слика коју тако видимо је божански прелепа, твој мајсторски потпис је тамо, негде при дну, а на нама је да је урамимо у својим срцима и показујемо деци и унуцима да никад не нестане...“, навео је Вучевић.
