Она каже: „Ексери, тродимензионалне слике... С једне стране видите апстрактне, а с друге су комерцијалне: апстрактно сам ја, а од комерцијалног живим. Сви који дођу код мене, тврде да су овако нешто свуда тражили, али нису нашли. Ја им кажем „Људи, сигурно постоји још негде у свету, нисам једина.” Али ова техника је само моја зато што сам је ја измислила“.
Пре 30 година Мери је направила прву слику која се данас налази с десне, „апстрактне” стране атељеа, „њене”. Та слика није на продају, за њу је везана посебна емоција, није тешко закључити зашто. Уследила је пауза, живот је доносио другачије околности, а тој оригиналној склоности и идеји потпуно се посветила пре десет година.
„Завршила сам Средњу уметничку школу, Смер дизајн графике, али није ми било толико интересантно да цртам и сликам јер сам видела да то нисам ја. Схватила сам да нешто морам да стварам рукама, али нисам знала шта. Кад се одлазило на праксу, на питање где хоћу да идем, одговарала сам да хоћу негде да дувам стакло, да правим нешто од камена или метала.“
До уникатне идеје дошло је случајно, што целој причи даје посебну боју. Једнога дана је на викендици свом оцу, док је стављао ламперију, додавала ексере.
„Те кутије с ексерима биле су испред мене, а у тренутку сам имала визију, они више нису били на својим местима, преда мном се створила слика – показује поменуту, направљену пре 30 година.“
Рекла сам себи: „Ексери, то је то!”
Испочетка је било и смешних ситуација, требало је схватити колико ексера је потребно за одређену слику. Радници у гвожђари остајали су у чуду. Млада уметница убрзо је схватила да мале количине нису довољне, а данас је то већ искуство и озбиљна цифра. Управо ексери различите величине дају сликама тродимензионалност.
„У својим апстрактним сликама више уживам“, искрена је Мери као и на самом почетку.
„У њима су нека моја маштања, доживљаји и снови. Никад не откривам шта је, пуштам људе да имају своје виђење. Увек виде још нешто, а кад оду, ја покушавам да откријем то што су они видели, а ја нисам, тако да свако има свој поглед на то.“
С друге стране, комерцијалне, како их Мери назива, то су што јесу, конкретне, у њима је свет око нас. Иако су апстрактне „више она”, за Мери су и ове забавне и веселе. Ту је паук с исплетеном мрежом, сунцокрет, брод, главе бика и овна, лист марихуане, па чак и ноте и нотни систем од ексера, али не било које, него почетак Бетовенове композиције „За Елизу”.
Често људи желе да у мозаику од ексера имају слику своје тетоваже или донесу цртеж неке слике коју желе да имају у тој несвакидашњој техници.
„Првенствено мора слика мени да се допадне“, каже Мери.
„Ако не осетим блискост с њом, не прихватам. Један човек је тражио да му направим смрт. Не могу. Имам веома изражену интуицију и осетим шта је добро, а шта не.“
У свему је, дакле, изражен осећај. Мери са својим сликама комуницира. Оне настају на лицу места, без претходног цртежа, и „воде” је до краја. Неке слике остају у бојама ексера, а у оквиру неких Мери за ексере употреби киселине и воду да би зарђали, али и нијансе рђе не оставља једнаке. При избору конкретних боја, доминирају веселе и јаке. Рецимо, глава бика је црвене боје јер та боја за њу је симбол снаге, моћи, продорности и ватре.
„Инспирација је свуда. Ја никад не дођем у атеље с циљем да направим неки детаљ. Мора да се деси моменат, да се то нешто појави преда мном. Рецимо, кишобран сам видела безброј пута у животу, али једнога дана изашла сам из зграде, падала је киша, а девојка испред мене отворила је црвени кишобран. Тај кишобран сам одмах видела у ексерима. Тако правим слику. И никад не знам шта ми је следеће“, каже Мери.
Текст и фото: Б. Павковић
