АНДРЕЈ ИЛИЋ О ПОЗИВУ У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ: Част је представљати Србију

„Први пут сам у Спортском центру као члан А репрезентације и осећај је феноменалан. Неке момке знам из младе селекције, добар сам са Зукићем, Чупом Ераковићем… једва чекам први тренинг да се упознам и са остатком екипе. Очекује нас једна од најважнијих утакмица у овом циклусу квалификација и морамо да будемо спремни да одговоримо изазову.“

Позив је добио након сјајних партија у дресу Униона из Берлина.

„Реакција је била као и увек у тим ситуацијама, осетио сам поносно. Свако би био поносан да се нађе у мојој кожи. Част је представљати своју земљу у било ком спорту, нарочито у фудбалу.“

Одрастао је у улици Стевана Филиповића, недалеко од Хумске улице. Уз хук навијача Партизана, било је логично да га пут поведе управо тамо. Али, у црно-белом дресу није добио праву прилику.

„Сада више не осећам неку велику жал. Вероватно је тако морало да буде. Тада сам био дете и тешко ми је пало што морам да одем из Партизана. Баш ме је потресло. Ето, ишао сам неким другим путем и на крају догурао до А репрезентације.“

Тај други пут водио је преко Крушевца и Ивањице.

„Веома значајно искуство. Упознаш неке нове људе из мањих средина. У Напретку сам добио шансу код Косановића, али сам се повредио. У Јавору сам одмах добио прилику. Видео сам и неке крајеве Србије које до тада нисам познавао. Као рођеном Београђанину, то ми је много значило.“

Следећа станица била је Рига.

„Изузетно леп период у мом животу. Пуно наших играча је било тамо и заиста смо уживали. Два клуба из главног града, права балканска колонија у оба табора, а нема ривалитета као у другим земљама. Дружили смо се, седели на кафи, причали о фудбалу. Рига је прелеп град, мирно место, без непотребних притисака. Провео сам две године, стекао искуство, а направили смо историјски успех — први пут је један летонски клуб ушао у групну фазу европског такмичења.“

Пут га је из Риге одвео у Осло, у редове Валеренге.

„Стил фудбала ми је баш одговарао. У Норвешкој се игра се на темпо, пуно се трчи, нема превише тактике — све је директно и физички веома захтевно. Осло је велики град, Валеренга велики клуб, једини из престонице и људи тамо заиста воле фудбал. Једини проблем било је хладно време… и људи су мало хладнији. Али давао сам голове, навијачи су ме заволели — 11 голова на 16 утакмица у једној полусезони. Било је много простора за нападаче, баш по мом укусу.“

Затим је стигао позив из Француске.

„Кад те зове клуб из лиге петице, то се не одбија. У Лилу сам знао да не идем као први шпиц, али сам желео да се изборим за место у тиму. Другачији сам тип нападача од Џонатана Дејвида и претпостављао сам да ће ме користити у ситуацијама када им треба робуснији нападач. Нажалост, већ у другој утакмици сам сломио ногу. После тога се променио тренер, отишао је Фонсека који је инсистирао на мом доласку из Валеренге. Ситуација се закомпликовала, Дејвид је остао, ја нисам имао довољно минута и на крају сам отишао на позајмицу. После такве повреде било ми је најважније да играм.“

„На почетку нисам био у комбинацији за тим, било је тешко, али се све променило када је стигао тренер Баумгарт. Он ми је дао шансу. Немачки фудбал ми баш лежи — чврст, мушки, без пуно тактичких финеса, све на борбу и снагу. Као робусном нападачу, то ми одговара.“

Навијачи Униона су посебна прича.

„То је заиста јединствен клуб. Навијачи су инволвирани у клуб, управа држи до њиховог мишљења. Градили су стадион сопственим рукама, организовали радне акције. Баш се осећа та блискост. Прате фудбал, осећају игру и буквалбно те носе до победе. Атмосфера је у ТОП 3 које сам доживео у каријери. Играо сам пред 80.000 људи на Вестфалену у Дортмунду, сви причају о бајке о том амбијенту, али верујте ми није као код нас у Берлину. ‘Кућа старог шумара’ је нешто посебно, нема столица, навијачи не желе да седе, то је њихов стил навијања. Сада надограђују још један прстен, повећавају капацитет за 20.000 места. Најежим се кад помсилим каква ће тек атмосфера да буде.“

Специфична атмосфера, специфичан стил тренера Штефана Баумгарта – качкет и мајица без обзира на годишње доба и временске (не)прилике:

„Врло је посебан. Нема врдања, нема изговора. Код њега је рад, дисциплина и искреност. Ако дајеш све од себе, поштује те. Ако забушаваш, одмах те прозре. Код Фонсеке је понекад могло нешто да прође, код њега нема шансе. Ради на мотивацији, извлачи максимум из сваког играча. Добра комуникација са њим и људима у клубу много ми значи. Берлин је предиван град, осећам се као у Београду — топло, живо, пријатно. Уживам у фудбалу.“

Асистенције, језици и другарства.

„Искрено, више волим кад дам гол, али нисам себичан. Ако имам бољу опцију за асистенцију, увек ћу пре испоштовати саиграча, него шутирати из немогуће позиције. Сарадња са Буркеом је феноменална — фантастичан момак, поседује невероватне физичке способности. Имамо одличну конекцију, као да се знамо сто година.“

Живот у Немачкој доноси и неке изазове:

„Имамо учитељицу немачког у клубу, морамо на часове, али тешко иде. Руски сам брзо савладао у Риги, француски у Лилу, али немачки… е, то је већ мука! Срећом, имам добре пријатеље — Јурановића, Љубичића… проводимо доста времена заједно.“

Пред меч са Албанијом – утакмица која носи више од три бода

„Озбиљна прилика… Прва у Тирани била је тврда, а и ова сада може да буде таква. На неки начин локални дерби, то су утакмице пуне набоја, где мораш да уђеш чврсто, али са самопоуздањем и решеношћу да победиш. Играмо код куће, пред нашим навијачима и улог је велики. Мени је част што сам део репрезентације, што имам прилику да учим од Митровића, Влаховића, Јовића и свих ових сјајних момака.“

Кад одрасташ поред ЈНА, фудбал ти не гине као животна професија.

„Одрастао сам на корак од стадиона и од малена ишао да гледам Партизан. Лопта је увек била мој свет. Најбољи друг је џудиста, а рођени брат је одабрао друге воде. Али буквално воде, јер се посветио ватерполу. Исто је почео у Партизану, касније играо за Црвену звезду… за разлику од мене, осетио је драж Лиге шампиона. Мени је мало фалило… Са Лилом сам играо квалификације, па отишао на позајмицу у Немачку. Али бар сам чуо химну — у плеј-офу против Славије из Прага.“

Код Андреја нема велике помпе ни крупних речи, али се у свакој реченици осећа искрена жеља да успе. Нема горчине, нема оправдања, само вера да ће све доћи у своје време. И можда још није чуо Лигу шампиона до краја, али ако настави овако, неће дуго чекати да та химна постане и његова свакодневица.