Рекао би неко да је то права фудбалска судбина, али... Џон Мери је, у међувремену, засновао породицу која га, док он пика лопту широм света, чека у Апатину и радује се сваком његовом доласку у Србију.
Овај симпатични, али веома одлучни и храбри момак, протекле дане паузе провео је у панонској равници, делећи га с три ћерке и супругом. Али, као и у свакој бајци, свему дође крај, и у четвртак је одлетео пут града Ризе у Турској, где зарађује за хлеб у тамошњем клубу Ризеспору.
– Знао сам да ћу да направим каријеру, али, искрено, нисам веровао да ћу да стигнем овако далеко – рекао је наш саговорник. – Био сам и тада, баш као што сам то и данас, решен да идем само унапред и не одустајем, ма каква препрека да се испред мене испречи. Човек сам који се никада не предаје и то је нешто чему ме је научила моја мајка у Нигерији. То се најбоље видело када сам био повређен, управо у Војводини, што је за мене било разочарање, јер знао сам да током паузе нећу добити прилику да играм.
Колико ти је на путу повратка помагала велика жеља да успеш у свету фудбала?
– Јако много и, били сте сведок томе, погурала ме је да се опоравим већ после четири месеца, иако су ми доктори прогнозирали паузу од минимум пола године.
Да ли си у то време могао да претпоставиш да ћеш баш овде да пронађеш жену свог живота и заснујеш породицу?
– Нисам, јер имао сам тек 21 годину и настојао сам да живим живот пуним плућима. Моја жена је постала мој партнер и љубав, наш брак с временом постао је веома јак и срећан сам данас што је тако.
Ипак, није лако када, што је случај код тебе, играш фудбал далеко, а ћерке и супруга су у Србији. Додуше, оне те повремено посећују, али то није оно право, зар не?
– Ја сам, пре свега, отац и супруг и заиста није то лако да се издржи. Научио сам да радим напорно, али сваки слободни тренутак волео бих да сам с њима. Наравно, ту су интернет и видео позиви, чујемо се свакодневно, али једино право је оно када их загрлим и пољубим. Дешавало се да их не видим и по девет-десе5 месеци и признајем, то ми је изузетно тешко падало.
Рођен си у Нигерији, играо си за репрезентацију Камеруна, имаш породицу у Србији... Како се осећаш, боље речено, којој земљи припадаш?
– Ја сам скоро... Уствари, не скоро, осећам се као Србин!
Да ли су твоје ћерке имале прилику да виде породицу у Африци из које потичу, барем с очеве стране?
– Нису, за сада. Желим да још мало порасту и напуне осам година и да онда одемо тамо, да виде одакле су, одакле је њихов отац и схвате колико су срећне. Оне имају све у животу, хвала Богу и мом послу, и жеља ми је да буду захвалне на томе. Убеђен сам да ће тада бити у стању да схвате моје правило и да се никада у животу не предају. Иако су женског пола, волео бих да усвоје мој дух и постану борци. Морају да разумеју да не треба да слушају људе из своје околине који им говоре да нешто не могу да ураде, већ да верују себи самима.
Прошле године су у Новом Саду боравили твоја мајка и сестре и браћа. Можеш ли да опишеш први сусрет твоје деце с њима?
– То је било чудесно. Први пут су физички видели моју супругу и децу, иако су се раније чули путем видео позива. Ово је, ипак, било нешто друго.
Играћеш фудбал још неколико година...?
Планирам да га играм још барем 10 наредних година – прекинуо нас је Џон Мери.
Вратићу се у Војводину
Иако је у Старој дами провео готово две пуне сезоне, Џон Мери Узуегбунам одиграо је само по једну утакмицу у првенству и Купу Србије. Отишао је, а да се није доказао и, по његовом признању, жали због тога. Има ли шансе да се једног дана вратиш и одиграш барем неколико утакмица у црвено-белом дресу?
– Да, али не желим да одиграм само неколико сусрета, већ ћитаву сезону – одговорио је без размишљања Џон Мери. – С временом ћу донети такву одлуку, јер је у Новом Саду сада моја кућа. Није још сазрело то време, јер сам у најбољим годинама и могу да зарадим леп новац, али доћи ће на ред и то, јер имам велику жељу да тако буде.
Шта планираш после тога?
– Планирам да се ујутро пробудим, попијем кафу и прочитам новине, а да се онда вратим у кревет!
Где ће тај кревет да буде? У Србији, у Африци или негде другде?
– Биће и овде и свуда.
Хајдемо и коју о фудбалу... После Кине, Саудијске Арабије и Јапана, решио си да се преселиш у Турску и то у редове новог суперлигаша Ризеспора. Постоји ли неки посебан разлог за такву одлуку?
– То је добро питање... Таква одлука је изненадила све људе који ме познају. Пре тога сам био у Фукуоки, у Јапану, али је тим за који сам наступао био изузетно дефанзивно оријетисан. Ја сам нападач, играо сам много више у одбрани и нисам због тога био срећан, напротив, био сам љут што нисам у позицији да постижем голове. Покушавао сам да разговарам са саиграчима и људима који воде клуб и да им предложим да променимо систем. Једина корист је била то што су ме померили на страну и играо сам крило. У Јапану, барем онолико колико сам схватио, разговори те врсте нису сврсисходни. Једноставно, твоје мишљење никога не занима, јер они имају своје идеје и њих се строго држе. Уз то, клуб није желео да ме пусти када сам добио позив из репрезентације Камеруна за окупљање, иако су пуштали играче који су имали позив из селекције Јапана. Рекли су да, ако одем, више нећу играти за екипу и ушли смо у свађу. Рекао сам им да желим да одем и није ме било брига колико ми новца дугују, иако ме је уговор везао до краја ове године.
И шта се догодило?
– Позвали су ме људи из Ризеспора, јер су председник клуба и тренер желели да постанем њихов играч. Договорили смо се без проблема, иако су ми људи који ме познају говорили да не прихватам, већ да останем у Јапану. Држао сам се свог мишљења и сазнања да тамо нисам срећан – завршио је причу за „Дневник“ – Yон Мери Узуегбунам, бивши најбољи стрелац словеначке прве и кинеске друге лиге.
Александар Предојевић
