Деведесете су за Звезду из Хамилтона биле златне године јер су на аматерском нивоу фудбала доминирали у регионалној лиги Хамилтона, али су и рекордери по броју узастопних освајања „Спектатор купа“, настаријег фудбалског такмичења у Северној Америци, јер су шест година у низу подизали пехар намењен најбољима. Ови успеси су остали далеко од очију јавности у нашој земљи која се, након Звездиних фудбалских подвига, у наредним годинама суочавала са крвавим ратним распадом Југославије, избегличком кризом, санкцијама, хиперинфалцијом и многим другим лошим вестима. Те 1994. године када је у крњој Југославији стартовао „деда-Аврамов динар“ бар привремено заустављајући подивљалу хиперинфлацију, Драган Булајић, или Ден, како су га звали у Канади окончао је своју каријеру на челу хамилтонске Звезде са мноштвом награда. Од 2006. године живи у Суботици, а на те успешне дане остала је покоја фотографија и пехар, али и прегршт сећања које Ден до сада није делио с медијима.
Овај осамдесетогодишњак и данас прати фудбал и о њему може много да говори. Из Суботице се отиснуо у Канаду давне 1967. године. У месту Хамилтон у држави Онтарио придружио се многобројној заједници Југословена. Иако с дипломом текстилног техничара, запослење је нашао у железари, јер је био боље плаћен посао, па је тамо радио до пензионисања.
Међутим, спорт је остао његова љубав, па се тако обрео и у тамошњем спортском друштву које је окупљао Југословене.
– Имали смо југословенски клуб. У оквиру њега је радио шаховски клуб, а онда смо донели одлуку да оформимо и фудбалски клуб. Пошто је већина нас навијала за Црвену звезду, назвали смо га Хамилтон стар и играли су углавном наши играчи. Играли су ту и партизановци, нисмо били искључиви – каже кроз шалу Булајић.
Иако су тим чинили играчи с простора бивше Југославије, резултати у почетку нису били задовољавајући, а убрзо се појавио и јаз између две струје. Једна је заговарала да играју играчи с ових простора, а други, махом у управи клуба, да играју најбољи без обзира на порекло. Тај спор резултовао је распуштањем управе 1982. године и Булајић тада постаје менаџер клуба. Клуб је те године испао из највишег нивоа аматерске лиге Хамилтона, али су се брзо консолидовали и вратили у најелитнији ранг. Денов ангажман био је више него менаџерски. Ускоро ће се испоставити да је обављао готово све послове у клубу, набављао опрему, обезбеђивао финансије, бирао тренера, играче, чак и стекао тренерску лиценцу за аматерски ниво такмичења. Једино што у том периоду није обуо копачке и заиграо.
– Да не буде забуне: ја нисам радио џабе. Ја сам плаћао да радим. Мене је 7.000 долара коштала сваке године фудбалска сезона од три и по-четири месеца – наводи Булајић.
Кроз клуб је прошло много играча и тренера, али је увек настојао да у том тиму буде неко с ових простора. Да ли на клупи, да ли у саставу. Ипак, водио је рачуна о квалитету тима, јер је и аматерски ниво такмичења имао своје трофеје и лиге. Играчи су махом били студенти факултета за спорт, али и људи различитих профила.
– Фудбал у Канади није био ништа нарочито. С краја осамдесетих почиње озбиљнија организација фудбала у тој земљи. А кроз нашу Звезду су прошли и играчи који су правили каријере и на професионалном нивоу – присећа се Булајић.
Кроз клуб су прошли многи бивши играчи који су стасавали на теренима познатих југословенских екипа, а преко фудбала су стицали могућност и да се скуће у Канади. И то је Ден завршавао. Но, о томе не жели да говори.
Оно о чему с поносом говори је историјски успех Стара да Спектатор куп који је основан 1896. године освајају шест пута узастопно. Најбоља сезона била је 1989.
– То је била сезона када смо у лиги дали 72 гола, а примили четири. Изгубили смо једну утакмицу и то у финалу Онтарио купа. Те године смо освојили четири трофеја и били најбољи аматерски клуб Онтарија – наводи Булајић.
Осим играча с наших простора, у тиму су играли и ентузијасти који су иза себе имали завидне професионалне каријере, и образовања.
– Имали смо Египћанина Гамала ел Шаравија. Завршио је универзитет и био професор математике по образовању. Али је радио као таксиста. Није хтео да предаје математику. Али је био страшан фудбалер. Играо је за омладинску репрезентацију Египта. Имали смо из Гане омладинског репрезентативца Феузинија Дауду, био је одличан фудбалер. Направио је каријеру и по Белгији и Немачкој. Он и Џери Сипријани, Италијан, играли су и у америчкој МЛС. С тим да се Џери вратио после две године у Канаду где је продавао хипотеке, а Дауда је наставио фудбалску каријеру. Имали смо и Канађанина шкотског порекла, који је био најбољи студент књиговодства и после студија добио је одмах посао директора неког осигуравајућег друштва. А имао је породичну фарму 25 крава музара. Пошто му је отац преминуо током студија, он је преузео и бригу о фарми. Али није промашио ни један тренинг нити једну утакмицу. Једину утакмицу промашио је кад се женио, па имао момачко вече. Био је невероватан таленат. Иако по физичким карактеристикама није подсећао на фудбалера, као висок и сув. Али је био јако брз. Био је најбољи човек кога сам срео – евоцира успомене Ден.
Присећа се и Лерија Вудса који је, како каже могао да игра професионалан фудбал. Био је брз и јак.
– Иако је касно почео да игра фудбал брзо је учио и напредовао. А био је авио-инжењер. Једном је дошао на утакмицу авионом. Тада смо сазнали да има свој приватни авион. А играо је у овој лиги – каже Ден.
Александар Савановић
Победили и Бразилце
У аматерској лиги није било новаца, тачније, били су трошкови, али су фудбалери Хамилтон Стара зарађивали на малом фудбалу.
- Турнири су се играли у хокејашкој арени где лопта није излазила, где се играо онај типични тркачки енглески фудбал. Голори су били рукометни и играло је пет играча и голман. Уплаћивала се котизација и онда победник узме тај наградни фонд. Ми смо те турнире освајали више пута. Једне године смо победили и бразилску екипу која је крстарила по Северној Америци, ишла по турнирима и зарађивала новац. Имали су велику медијску пажњу у хамилтонским медијима због резултата које су остваривали. Али су у Хамилтону изгубили од наше екипе 3:1. Тако да смо сутрадан ми били главна вест у новинама - присећа се Булајић.
