Са сетом показује урамљену фотографију те непоновљиве и широм бивше Југославије познате генерацие.На фотографији су асови попут Веселиновића, Бошкова, Милованова, некадашњег уредника наше спортске рубрике голмана Лазара Васића, Хирмана, Ристића, Рајкова, Крстића...Од њих, као последњи Мохиканац, остао је само Драга, који је прославио 90. рођендан.
Живковић је рођен 1928. у Мошорину. Као талентован играч истакао се у петом разреду новосадске гимназије као репрезентативац школе. Почео је на месту халфа, присећа се да је у Слоги почео да игра у навали, а да га је тренер Дамјан Милошевић поставио на халфа и до краја каријере је на леђима носио број шест. Са 18 година дебитовао је у Слоги, после фузије Слоге и Радничког (1946), и од тада одиграо је око 300 утакмица за Војводину, до 1957. када је завршио каријеру.
Много новинских чланака написано је о Драги и сви су препуни хвле, што је својим партијама свакако заслужио. Навешћемо само неке:“ Играју ли халфови (Бошков, Милованов, Живковић,.кичма тима) – игра Војводина“, „Живковић са чарапом умирује лопту“, „Најбољи део тима, то је Сима с халфовима“, „Драга није само разарач, но интелигентан и упоран градитељ, изврстан вод за везу између позадине и навале“, „Млади мајстор прецизне технике“, писале су шведске новине када је Војводина била у тој земљи на турнеји... Био је крхке грађе, али велике снаге и технике, маштовит, врстан техничар и градитељ игре. Имао је све што је било потребно модерном и добром фудбалеру. И неизмерно је волео Војводину. И још увек је воли. То се види у бљеску и сјају његових очију, осмеху на лицу када прича о тим временима. О својим друговима, о песмама које су певали Крле, Васке, Слепчев и остали... Као префињеног техничара публика га је прозвала „професор фудбала“. Војводина је у то време играла најлепши, најромантичнији фудбал, уживала у игри, пунила стадионе и остајала без трофеја. Са таквим играчима?
Поред Војводине, играо је још за кулски Хајдук и новосадски Раднички, као и у четири куба у Аустралији.
Сада је у заслуженој, аустралијској, пензији. Радио је 11 година у Зубно-лекарској поликлиници у Новом Саду, од њеног оснивања, а завршио је Вишу дентистичку школу.
– Ако рачунамо почетак у подмлатку, у Војводини сам од 1945. Би сам Живковић 2, јер је старији био Живковић 1, Лаза. Од 1946. придружио сам се првм тиму Слоге и почео да играм. И играо сам пуних десет година и имам око 300 наступа. Не сећам се против кога сам дебитовао, али се сећам да смо првенствену утакмицу с Понцијаном из Трста као домаћини играли у Љубљани. Док смо били у Новом Саду био сам на списку у првих 11, али се тренер Бане Секулић у Љубљани предомислио. Плакао сам као мало дете када сам сазнао да не играм. Нисам хтео ни да идем да гледам утакмицу, али ме је Пера Вучуровић буквално одвукао на стадион. Први тренер био ми је Дамјан Милошевић, па Мирко Огњанов, али најбољи од свих био је Бане Секулић. Он је био тренер, педагог и васпитач. Изузетно смо га поштовали. Знао је да дође пре подне на игралиште и понесе сендвиче. Позивао нас је по двојицу-тројицу, једне у 9, па друге у 10... Онда би појео сендвиче и прилегао на клупу да одмори, јер је имао заказане групе и од 14 часова. Био је то индивидуални рад – присећа се лепих времена Драга.
Колико сте пута тренирали и шта сте радили на тренинзима?
– Тренирали смо три пута недељно. Уторком смо увек вежбали тактичке задатке. Бане постави сваког на своје место, као да играмо утакмицу. Али нема лопте. Он само шета, па викне- Драго. И ја знам да треба да с леве стране пребацим лопту десном крилу. Ако треба да се бранимо каже Сими како да се креће. Била је то права тактичка обрада. Онда је следећи тренинг био чисто кондициони. Једино смо петком играи лоптом, али само мало и у круг. Мене је стално терао да скачем и ударам лопту главом. Говорио ми је како Вујке може да скочи више а нижи је од мене. Обесио ми је и лопту да вежбам, али Вујке је био бољи.
Ваша златна генерација играла је најлепши фудбал, имала највише репрезетативаца, а није успела да освоји ниједан трофеј.
– Играли смо леп фудбал. Не могу да кажем да смо се условно речено понекад иживљавали над ривалима. Нисмо. Уживали смо,играли смо се... Желели смо трофеје, с тим што то није било записано у нашим главама као морање. Због лепоте и лепршавости у игри сви су нас волели, ма где да смо наступали. Најближи трофеју били смо у Купу 1951. Одиграли смо изванредне утакмице с Партизаном у Београду у четвртфиналу и полуфинале с Хајдуком у Новом Саду. Обе утакмице смо добили са 2:0. Противник у финалу био нам је Динамо. Требало је да играмо у Новом Саду и Загребу, међутим, неко од хрватских политичара се умешао и ми смо домаћини били у Београду. У Новом Саду смо увек играли најбоље, а и било би много више гледалаца. И трофеј нам је измакао.
Поменусте гледаоце, какве су биле посете на утакмицама у Новом Саду?
– Када смо играли с мање атрактивним тимовима било их је до 5. 000. Међутим, када су долазили Партизан, Звезда, Динамо и Хајдук, око читавог терена би се поставиле клупе па је на утакмицама било и преко 20.000 навијача. Ево, нека вам један детаљ исприча супруга Јелена. - Живела сам у Улици Антона Чехова, где је становао и Сима Милованов. У недељу, када је утакмица, то као да је шеталиште. Мушкарци и деца су ишли на утакмицу, па и читаве породице. Ми жене смо пиле кафу, причале и чекале их. Ниједан мушкарац није остајао у улици – присећа се Јелена.
Ваша генерација била је радо виђена и на иностраним теренима.
- Било је много лепих гостовања и готово сва их памтим. Сећам се да смо у Будимпешти играли с Кинижијем (данашњи Ференцварош)и победили са 2:0. Били смо први југословенски клуб који је победио мађарски у Будимпешти. Памтим и турнеју по Шведској, као и оне у Немачкој и Данској. У Немачкој смо у играли с Минхеном 1860 и у сјајној игри победили 3:2. Играли смо и с Бајерном. Мислим да је тада био у другој лиги. На нашу несрећу падала је киша, било је много клизаво и изгубили смо 2:5. Упамтио јеЖивковић и гостовање у Данској, где су отишли из Немачке, и одиграли шест утакмица и готово све су победили. Посебно се сећа наступа у Вејлеу. – Одиграли смо добро прво полвреме и водили 2:0. У свлачионици нам је тренер Секулић мирно говорио шта треба да радимо у наставку, јер играли смо добро и није имао шта да нас посебно саветује. У свлачионицу је тада ушао вођа пута Тодор Јовановић, градоначелник Новог Сада, и сав важан почео је да учи Банета како треба да играмо. Овај му није остао дужан: „Ви сте градоначелник у Новом Саду и тамо управљајте, а овде ја састављам тим“ – рекао му је Секулић. Када смо се вратили с турнеје, није прошло ни месец дана а наш тренер је смењен. Бане је био најзаслужнији што је Војводина играла тако леп фудбал. Био је најбољи тренер с којим сам сарађивао.
Да ли сте ви били тренер и да ли сте хтели то да будете.
– Још док сам играо, донео сам одлуку да нећу међу тренере. Као веома млад схватио сам да када је клуб успешан заслужна је управа, а ако не иде како ваља - крив је тренер. Нисам хтео да будем лопта коју свако може да шутира. Завршио сам тренерски курс код Јовице Јовановића и Пере Вучуровића, али никада нисам отишао по диплому.
Добар део живота, чак 27 година, Драгић Живковић је провео у Аустралији, где је отишао на препоруку овдашњег тренера Ференца Арока. Играо је четири године у четири сиднејска клуба, али се од фудбала, који је тамо био у повоју, није могло живети. Када је отишао други пут, јер овде није могао да добије посао у струци, запослио се и остао све до стицања аустралијске пензије. Купио је кућу у лепом крају Сиднеја, уз обалу, и примио тамошње држављанство. Вратио се у земљу 1990, прикључио се старим другарима на дружењима и укњучио се у екипу ветерана. Играли су често утакмице са колегама млађим и до 15 година, Драга је сваку завршавао без замене. Живи на Детелинари, има децу и унуке који су му највећа радост. И увек се радо сећа своје златне генерације.
– Јако сам уживао у фудбалу. Не знам да ли су и остали моји саиграчии, ја јесам. Тренер Секулић ме никада није критиковао, изгледа да му се допадао мој начин игре. И данас сам срећан због тога, јер за бољег тренера не знам – каже Драгић Живковић, легендарни Драга.
Слободан Јаковљевић
