Играч гостујуће меленачке екипе насрнуо је на младог судију Марија Богићевића, због чега је кажњен са годину дана забране играња.
- Не бих се толико обазирао на саму ту ситуацију, али морам признати да такве ствари нису нимало пријатне. Умеју човека да поремете. Нико од нас не зна шта се може догодити у следећем минуту, па и даље идемо напред. Овакве ствари су честе у фудбалу, играчи, пуни емоција, у жару борбе склони су оваквим непријатностима, али се надам да ће у будућности бити сведени на минимум. Много више лепих ствари памтим и носим у глави, него што су овакве ситуације, које једноставно желим што пре да заборавим – каже за „Дневник“ Марио Богићевић који, осим што се активно бави суђењем, студира на Рударско – геолошком факултету у Београду.
Марио је рођен 10. јануара 1997. у Зрењанину. Почео је да се бави фудбалом још од малих ногу. Отац га је први пут одвео на тренинг када је имао пет година и већ тада му се јурцање за лоптом учинило занимљивим. Наш саговорник истиче да му је отац Саша, који се такође бавио фудбалом и који иза себе има једну успешну судијску каријеру, одмалена био узор, па се опробао на позицији голмана, кренувши његовим стопама. Али, није се баш најбоље снашао, због чега је решио да игра на другој позицији. Прве фудбалске кораке направио је у Пролетеру из Зрењанина, док тај клуб није угашен, а играо је и за ОФК Граднулица, Банат и Пролетер 2006. С Пролетером је освојио Кадетску лигу Војводине.
-Имао сам великих амбиција у фудбалу, али ме је пут одвео у другом правцу. Имао сам 15 година када ми је тата предложио да одем у школу за судије. Рекао сам себи - што да не, пробао сам и временом заволео овај посао. Учествовати у фудбалу из другог угла, водити утакмицу, бити храбар и доносити правовремене и исправне одлуке, то је било нешто сасвим другачије за мене тада – напомиње Марио, који суди већ шест година, тренутно утакмице у оквиру Војвођанске лиге Исток.
Богићевић наглашава да има пуно лепих догађаја које са собом носи судијски посао.
-Фудбал је најважнија споредна ствар на свету. Кроз овај спорт сам упознао пуно људи и стекао многа пријатељства, што је и најбитније. Не бих ништа конкретно издвајао, али најлепше ствари се дешавају ван терена – каже овај млади зрењанински фудбалски судија с великим амбицијама.
На питање како реагује на провокације са трибина и да ли обраћа пажњу на њих, Марио одговара да му није било нимало лако снаћи се у целокупном амбијенту у тренутку када је почињао каријеру.
-Сећам се своје прве утакмице - излазимо на терен, а са трибина звиждуци и свакакве речи. Био сам збуњен и свакако да ме је тада тако нешто могло пореметити. Требало ми је одређено време да се навикнем, а данас на такве ствари чак и не обраћам пажњу. Једноставно, сву концентрацију усмеравам на терен, јер провокације са трибина и сличне ствари не смеју да нас ремете – напомиње Богићевић.
С обзиром на то да је доста млад, колико је тешко успоставити ауторитет над играчима који су често пуно старији од њега?
-Када изађете на терен, а неко је старији од вас по 15 - 20 година, не знате како да се поставите. То је у почетку и био мој највећи проблем, али како се све више удубите у ово што радите и трудите се да то радите исправно, временом све дође на своје. На терену, најискусније и најстарије играче морате поштовати и онда ће и они вама исто узвратити. Узајамно поштовање пре свега – објашњава Марио Богићевић.
А када говоримо о старијима, намеће се и питање ко су му узори у фудбалу и судијском послу. Без оклевања, Марио одговара да му је највећи узор и највећи пријатељ отац Саша.
-Он ми је велика подршка. Пуно ради са мном и он је највише заслужан за мој досадашњи успех и однос према суђењу. Поред њега, наравно, ту је и наш, а и у свету најбољи судија, Милорад Мажић. Унео је нешто сасвим ново у суђење и посветио је свој живот овоме. Дисциплина, ред, рад. Рекао нам је на једном семинару да „онај ко тренира можда има шансу да успе, а онај ко не тренира сигурно је нема“ – присећа се Богићевић.
Иначе, у Зрењанину постоји Школа за фудбалске судије и одржава се сваке године у периоду од октобра до децембра. Углавном се ради са младима и сваке године буде више од 30 полазника, што је значајан напредак у односу на период када је Марио кретао у ту школу.
н Ж. Балабан
