Тих 1:9 морају да заболе сваког овдашњег љубитеља фудбала. Изабраници селектора Душана Ђорђевића примили су на „Сити граунд“ стадиону у Нотинегму срамних и нестварних девет голова, сврставајући нашу лоптачку младост на ниво оне која тек учи да пика лопту тамо негде, у фудбалски најзабаченијим и најизопштенијим земљама на планети. И не само то, катастрофални пораз могао је да буде и гори, да на голу није било Вељка Илића и да су Енглези искористили још по неку од бројних сјајних прилика које су створили.
Тешко је пронићи у то шта се догодило у Енглеској,. Деловали су расположено наши момци, верујући у квалитет којим располажу до пред сам почетак ноћне море коју су потом доживели. И још, приде, повели су голом Лучића, а онда су једноставно - нестали. И до тада значајно бољи ривал, убацио је у брзину више, тамо где је наша и иначе порозна одбрана, престала да постоји.
Деловали су момци у црвеним дресовима као да су се случајно скупили, Филоџен, Мадунеке и дружина поигравали су се с њима и, стицао се утисак, могли су да постигну гол кад год су то желели.
Реакције, међутим, са супротне стране није било, просто су се нудили Ђорђевићеви ђаци за нове и нове шамаре, као да су желели да претрпе и двоцифрен пораз.
Прича о вредности неких наших појединаца, која се, као, мери стотинама хиљада, чак и милионима евра, у тамној енглеској ноћи постала је депласирана. Наспрам себе су имали вршњаке, а деловало је као да су с друге стране били некакви „харлемовци“, фудбалери с друге планете, који умеју и могу да раде шта год да пожеле. Решетали су мрежу сиротог Илића, свакако најбољег појединца и практично једино вредног помена у нашим редовима, забављајући успут и себе и публику.
Другу младу репрезентацију Србија нема. То је оно најбоље што наш фудбал поседује у тој генерацији и велико је питање шта и како треба чинити даље. Победе и порази, или обрнутим редом, саставни су део спорта и као такве их треба прихватати, али начин на који су то учинили момци с грбом наше земље на грудима, за сваку је осуду. Просто, када су схватили да ништа, осим убедљивог пораза, не могу себи да приуште, престали су да се боре и пружају отпор. У суровом професионализму, а у Енглеској баш такав спортски закон влада, милости нема. Нећеш да се бориш – видећеш шта ће да ти се догоди. И десио се пораз због којег сви у ФСС-у, репрезентацији и, генерално – српском фудбалу, морају да се осете постиђено, јадно и понижено. Тешке речи? Сигурни смо да нису!
Овој генерацији младића сигурно се мора помоћи, у супротном ће нам се у блиској будућности десити потоп. Порази се доживљавају, то је законитост на којој се спорт, самим тим и фудбал, заснивају, али никада више не смеју да буду понижавајући. И због те деце и због свих нас који верујемо да је умеће Срба у тој игри велико, да смо „европски Бразилци“ и свашта нешто, у суштини - нереално.
Некада је то можда и била истина, али данас морамо што пре такве небулозе да заборавимо, лупимо се по челу и схватимо да смо далеко од врха и тек тада можда ћемо и успети нешто да направимо. У супротном, ето нам за пример бламаже из Нотингема, која би, нажалост, могла све чешће да нам се дешава.
Александар Предојевић
