Освајач четири Евролиге, три пута биран за најбољег дефанзивца сезоне, члан идеалног тима деценије у елитном такмичењу. Најпростије - Кајл Хајнс. Кроз каријеру, центар Милана дубоко је повезан са српском кошаркашком културом - од некадашњег му тренера у Олимпијакосу, Дуде Ивковића, до саиграча Милоша Теодосића, Ненада Крстића, Владимира Мицова...
Овај 37-годишњак из Њу Џерзија обележио је модерну епоху европске клупске кошарке. Играчки си-ви каже једно, а природа друго. Време је да се полако своде рачуни.
- Ништа не бих мењао, можда бих све желео да прођем поново, када би се указала прилика (смех). Чврсто верујем да се све дешава са разлогом. Ако бих променио једну ствар, један детаљ, можда не би било свега овога. Живим сан овде у Европи. Када сам као млад стигао, нисам могао ни да замислим да ћу да постигнем ствари које сам постигао - подвукао је центар Милана.
Од толико момената за памћење током дугогодишње каријере и великих успеха, један је издвојио који је био посебно значајан за њега.
- Моја прва сезона са Олимпијакосом, када смо освојили Евролигу. То финале је највише утицало на мене, јер ми је одмах на почетку дало мотивацију да боље схватим како је бити на тако високом нивоу. Када сам тако млад дошао до таквог достигнућа, то ми је помогло да поставим стандарде и разумем како желим да изгледа остатак моје каријере.
Играјући за неке од највећих европских екипа, Хајнс је имао прилику да свлачионицу дели са најквалитетнијим играчима, који су икада били део Евролиге. Неколицина њих је имала велики утицај и на његову игру.
- Учио сам мало од сваког. Почев од Олимпијакоса и Василиса Спаноулиса, од којег сам учио о радној етици, о томе шта значи бити лидер, до Милоша Теодосића, од којег сам научио какав треба да имам приступ према игри, како да је читам и разумем. У првој години у ЦСКА играо сам са Ненадом Крстићем, који ми је такође помогао у разумевању.
Иако не постоји нешто за чиме жали, дотакао се тога са ким би волео да је могао да дели паркет, а није у досадашњем току каријере. Одговор ни овог пута није могао да прође без грчких легенди.
- Одувек сам желео да играм са евролигашким великанима попут Димитриса Дијамантидиса и Tеа Папалукаса. Два сјајна плејмејкера, који су центрима чинили живот лакшим тих дана. То су два играча са којима бих волео да сам имао прилику да играм.
Његов бивши саиграч Василис Спанулис постао је селектор Грчке, што није изненадило Хајнса, који веома добро познаје начин размишљања једног од најбољих бекова које је Европа икада видела.
- Свако ко га зна, ко је причао са њим, зна да је кошаркашки геније. Природни процес је био да ће преузети неку екипу, како би делио знање са млађим генерацијама. Срећан сам због њега. Знам колико му Грчка значи, колико му је играње за Грчку значило. То је нешто огромно, до чега му је баш стало. Уверен сам да ће урадити добар посао.
Било је речи и о атмосфери коју праве спрски клубови у Евролиги, што је пробудило инспирацију код ветерана Милана, који се моментално присетио једног момента, дубоко урезаног у његово памћење.
- Када год имате шансу да играте у Београду, атмосфера је специјална, независно од тога да ли играте против Партизана или Црвене звезде. Кошаркашка култура Србије је уникатна, имам блиске односе са њом, што због некадашњег тренера Душана Дуде Ивковића, што због бивших саиграча, а и агент ми је Србин. Свако је задивљен атмосфером и свако размишља о томе шта би било да је део ње. Срећан сам што сам то све искусио, нема много људи ту прилику. То је и прво питање кад се вратим кући. Памтим плеј-оф против Црвене звезде 2016. године и снимак навијача који је постао виралан. Сви ме питају како је било играти у таквом амбијенту - закључио је Хајнс.
Вук-Милош Петровић
