Ипак, у овој фамилији одскаче Милорад, човек који чега год се латио претварао је у злато. Касно је завршио играчку каријеру у родном Клеку, а преко Бегејца, где је први пут заузео и место тренера, винуо се у светске висине. До сада, са своје 72 године, водио је чак четири репрезентације, а поред много сјајних резултата, остао је уписан као најтрфојенији тренер одбојкашког гиганта Војводине из Новог Сада.
Неко би помислио да је човеку са 72 године доста рада, спорта, путовања, обавеза, али не и Мишку, човеку духом младим и физички изузетно активним. Актуелни је селектор репрезентације Малдива, егзотичне земље која је решила да удари озбиљниј темеље овог спорта на својим острвима.
Како је дошло до сарадње с Малдивима јер је та земља нама позната углавном по туризму?
– Министарство спорта Малдива је остварило добру сарадњу с нашим министарством и родила се идеја да наши тренери иду тамо да раде. Они су се определили за одбојку, а мене је позвао председник нашег Савеза Зоран Гајић и питао да ли сам заинетересован. Прихватио сам понуду, отишли смо тамо мој син Радован и ја. Он је радио са женама, ја с мушкарцима. Малдиви су рај на земљи, температура читаве године је између 27 и 33 степена, прелепо је. Што се спорта тиче, на Малдивима постоји само једна сала, у главном граду Малеу, у којој се играју одбојка и кошарка, рукомет не може јер није довољно велика. Напољу је тешко радити преко дана, па смо тренирали ујутру. Син је имао тренинге од 6.30 ујутру, а ја после њега. Играче није лако окупити, углавном ради у угоститељству, а од одбојке не примају ништа па нису превише заинтересовани. Углавном су заинтереосвани када се иде на припреме, дестинација је углавном била Тајланд, а ове године смо провели 20 дана у Обреновцу и заиста смо добро радили у одличним условима. Играли смо на турниру у Катмандуу у Непалу, подно Хималаја, против Индије и Пакистана и нисмо постигли неке резултате , али је помак био видљив. Радили смо до средине марта када је због пандемије прекинута сарадња, али постоји шанса да се настави на још годину дана – рекао је Кијац.
Водили сте четири националне селекције и бројне клубов, међу којима и Вошу, имате ли снаге за нове изазове?
– Најпре сам био с Гајићем у јуниорској репрезентацији Југославије, па сам му био помоћник у сениорској репрезентацији пред Олимпијаке игре у Атланти, али сам се разболео па нисам био на Играма. Ипак, после тога, Гајић је имао обавезе у клубу па сам водио репрезентацију на Светском купу изазивача у Јапану 1996, где смо били треће. У Војводини сам укупно био 11 година, освојио сам шест везаних титула, био трећи у Европи. Заиста смо низали велике успехе. Био сам потом у Ивањици, желео сам да покажем да је тренер важна карика успеха и да оповргнем приче које су колале тада због доминације Војводине да су све постигли играчи. Ивањица је као дебитант победила велику Војводину. После тога сам узео три титуле у Бугарској са Левским за три године и Данчо Лазаров, предсеник клуба и Савеза, понудио ми је место селектора. Две године водио сам Бугарску у којој су играли Казијски, Николов, Иванов, Салпаров, Цветанов и други. У Светској лиги у Мадриду били смо у јакој групи са Италијом, Бразилом и Русијом, нисмо прошли, били смо на крају трећи, али смо оштећени па нисмо стигли до полуфинала, а укупно пето место је био успех. Било је потом епизодних вођења и екипа у Србији, затим је уследио Иран. Боба Ковач ме је предложио и играли смо Светско првенство с доста лимитираном екипом, тек је касније та репрезентација стасала. После мене је раддили су тамо Гајић, Веласко, па Ковач. Иран је сада одбојкашка земља, где се много улаже, а треба вам 15–20 минута колима да се прође олимпијски тренажни комплекс.
Милорад Кијац је и сада, у 72. години, чест гост на песковитим теренима у Клеку.
– Моја генерација се мало опустила, али ја не. Играм бич–волеј, највише у пару с мојим кумом Вујовићем, па ту је и комшија Тасовац, а углавном су нам ривали нешто млађи од нас, они између 40–50 година. Имамо леп терен код мотела у Клеку, често победимо и младе “наљутимо”,али нам је заиста лепо.
Имали сте излет и у женску одбојку?
– Када сам се, стицајем околности,вратио из Бугарске, Динамо из Панчева је купио место у Суперлиги и ја сам сео на клупу.Циљ је био да се опстане и зато често кажем да ми је тај опстанак у једнак освајању шампионске титиле. Касније је та екипа била друга у Купу, уз два трећа места. Сматрам да сам оставио траг у панчевачкој жћенској одбојци.
Како вам са ове дистанце изгледа ваша улога у стварању најдоминантнијег колектива одбојкашког спорта у Србији – Војводине?
– Мој покојни брат Рајко је тада био алфа и омега Војводине, када је Гајић постао први тренер дошао сам на емсто помоћника и сарађивали смо четири године без мрље, без иједне ружне речи. Рекао ми је тада Рајко: – Гајић тражи помоћника, договорите се. Тада је све кренуло, а као шеф струке сам освојио шест везаних титула, четири купа и један суперкуп. На тај период моје тренерске каријере сам изузетно поносан. Никада нећу заборавити фајнал–фор Купа шампиона, били смо на крају трећи, а заиста је мало фалило да будемо европски шампиони. У полуфиналу смо водили 2:0, у четвртом сету 13:7 и на крају изгуби. Да смо добили те Немце, ко зна какако би било у финалу, јер су се у полуфиналу састали Модена и Сисли. Када сам пре одласка у Италију рекао да можемо да будемо шампиони Европе рекли су ми да сам најблаже речено препотентан, али сам имао осећај да то можемо да остваримо јер сам знао да ће Италијани међусобно играти до последњег даха и да ће једна од екипа у финале стићи преморена. Били смо јак тим, репрезентативци Ђурић, Батез, Бошкан, Мештер, Герић су били у великој форми, били смо сасвим, сасвим близу финала и стигли “само” до бронзе.
Многи кажу да сте ви најуспешнији представник породице Кијац?
– Само по постигнутим резултатима јер Рајко је оставио најдубљи траг, он је ударио темеље велике Војводине и захваљујући његовој визији Србија деценијама уназад има великана европских размера.. Као играч сам освојио титулу првака Југославије са ГИК Бантом у сезони 1971/72, а такав успех клуба из тако малог места и само са домаћим играчима је за Гиниса. Било нас је у породици четворица браће и три сестре. Сви мушки Кијци су играли одбојку, Рајко најмање, а покојни Душко и ја смо били у екипи Баната када је освојена титула. Са легендарним Милошем Грбићемиграо је и брат Радуле, који је био перспективнији од мене, али сам ја био истрајнији и упорнији. Моја деца Тамара и Радован су такође у одбојци. Тамара је играла у Клеку и Војводини, а Радован је брзо схватио да је за тренерске воде. Ради сада у Дунав волеју, а Тамара у ОС Војводине. Још смо у одбојци и надамо се да ће и млађе генерације наставити породичну традицију – казао је Милорад Кијац.
Марко Ристић
