Клубови су једноставно желели и тражили да им РСВ помогне да опстану и наставе да се такмиче свођењем свих трошкова и намета у подношљиве оквире. Међутим, званичници покрајинског савеза нису показали довољно интрересовања, жеље и добре воље да клубовима изађу у сусрет и проблеме реше већ су сву одговорност пребацили на национални савез.
Посебан револт и незадовољство у целокупној рукометној јавности изазвало је објављивање финансијског извештаја РСВ за 2019. годину, као и ником јасна, неконкретна, непотпуна и наивна објашњења генералног секретара Слободана Вишекруне за, по њима, недомаћинско, и питање да ли оправдано и законско, трошење остварених прихода (плате запослених, путни трошкови, хонорари, дневнице, трошкови тренера, вода, сендвичи, репрезентација...). Занимљиво је то да се оваква прича протеже посебно у години када РСВ, у историји дугој седам деценија, има највећи буџет, али и намете клубовима.
Изненађује и то да председник УО РСВ Борислав Перовић, као дугогодишњи рукометни радник у клубу и функционер у РСВ и РСС, иначе добар познавалац свих прописа и правила којима се све регулише у рукометном спорту, није ни у разговору за наш лист, као ни на састанку са клубовима изнео и понудио право или било какво друго решење за насталу ситуацију. Врућ кромпир је пребацио на РСС, кога РСВ иначе бојкотује пуне четири године. Када су клубови увидели и уверили се да руководство РСВ не интересује њихови проблеми и да се залажу, посебно генерални секретар, да остане све по старом, покренули су иницијативу оснивања свог Удружења. Тиме би искористили своје право да сами себи помогну, да судбину свог опстанка и такмичења преузму у своје руке што им омогућава Закон о спорту и Статут РСС. Уследили су позиви и притисци од стране генералног секретара РСВ и његових потчињених на клубове да се не укључују у Удружење клубова.
Шта је то тако страшно што клубови желе, почев од оснивања Удружења клубова по лигама па до тога да трошкове такмичења доведу у подношљиве оквире, питали смо Ђорђа Јакшића, који је као стручни сарадник више од 20 година учествовао у реализацији такмичења која су организовала Удружења клубова.
Ово што клубови желе и траже већ је виђено у дугогодишњој историји рукометних такмичења. Не тако давно, пре нешто више од једне деценије, сва такмичења су организовала и реализовала Удружења клубова преко својих органа и тела, а РСВ им је био сарадник и сервис. Удруживањем, клубови ће моћи да преузму потпуну одговорност за своја такмичења у духу прописа да изаберу своје органе и тела, да одлучују ко ће им водити и руководити такмичењем, а не да им то буду наметнуто. Моћи ће да трошкове, који су у њиховој надлежности (котизације, судијске таксе, казне...), сведу у оквире тренутних могућности и одлучују како ће да троше остварене приходе. Клубови ће тако да одлучују ко ће да им суди, контролисати суђење, бити делегат и посебно колико ће то да плаћају. Такође, они ће да одређују надокнаде стручним сарадницима, хонораре, као и плаћање услуга које ће да им пружа РСВ, као и низ других погодности и предности које клубови буду предвидели у споразуму о удруживању, појаснио је Јакшић.
Због чега није у интересу РСВ да се клубови удруже?
На првом месту РСВ не би више могао да одређује висину трошкова такмичења, али и због тога што више неће моћи да располаже са новцем клубова. Савез је свестан да овим остаје без значајних средстава и да се више не може наредбодавно односити према клубовима. Као човек који је више од 50 година активан у рукомету, није ми јасно због чега је УО РСС поверио РСВ организацију свих такмичења на подручју Војводине када покрајински савез бојкотују рад Скупштине и УО РСС. Због чега клубови нису анкетирани о бојкоту, већ је то урађено без њиховог знања и сагласности. То су одлучили органи и руководство Савеза у којима седе претежно људи који имају мало заједничког са клубовима.
Које су обавезе клубова према Савезу и како се финансира рад Удружења?
То је годишња чланарина, дозвола за такмичење и регистрација, док све остале трошкове утврђује Удружење. Иначе, Удружење се финансира од котизације коју плаћају клубови, од лиценцирања, казни, спонзорства и донаторства.
Каква су ваша искуства од раније?
На овакав начин организовања клубови долазе у могућност да знатно умање садашње трошкове такмичења, који су били нереални према тренутним материјалним могућностима. Такав модел организовања и реализације такмичења функционисао је беспрекорно, што је дало врхунске резултате у рукомету, а клубови су били далеко задовољнији пошто је то био резултат рада њихових чланова у органима и телима Удружења.
Још увек много клубова је у недоумици и збуњено опречним информацијама да се определе за Удружење. Каква је ваша препорука као прекаљеног спортског радника?
Сву збуњеност и неодлучност у клубове уноси руководство РСВ због личних интереса који су угрожени оваквом организацијом такмичења. Због тога врше на њих притисак да не приступају удружењима. Клубовима препоручујем да приступе свом Удружењу јер је то једина могућност да непосредно креирају политику такмичења и одлучују о својој судбини и да се увере у предности када сами одлучују а не неко други у име њих, посебно не они који дебело добро живе од рукомета и интересује их самозадовољење личних интереса – категоричан је Ђорђе Јакшић.
Ј. Галић
