Тим поводом разговарали смо с Декићем о његовој досадашњој шаховској каријери, о стању у српском шаху, као и о његовим плановима уколико буде изабран за селектора.
Како сте почели да се бавите шахом и ко су били ваши тренери?
– Шах сам почео да играм у Бачком Брегу, где сам и рођен, а мој први тренер је био Марин Томашев, један од најјачих играча у околини у то време. Код њега сам савладао основе шаха и заволео ову игру, а касније сам врло успешно радио са једним од својевремено најбољих интермајстора у старој Југославији, Љубомиром Машићем. Начин на који је Машић радио са мном и одлична сарадња коју смо имали су много утицали на моју каснију одлуку да постанем шаховски тренер.
Како сте одлучили да играчку каријеру замените тренерском? Да ли сте се некада покајали због те одлуке?
– Мислим да је било пресудно то што сам веома рано осетио да ме привлачи аналитички и научни приступ шаху, а то је управо оно на чему почива тренерски рад. Зато сам релативно рано престао да се активно такмичим и посветио се раду са младима. И никада се нисам покајао. Дефинитивно сам се пронашао у тренерском позиву и имао сам то задовољство да радим са неким од најбољих младих шахиста које је ова земља икада имала. Ова сарадња је увек била врло плодоносна за обе стране, те сам за изузетне резултате у области шаха награђен од тадашњег Извршног већа АП Војводине 2000. и 2003. године. Такође, Спортски савез града Сомбора ме је два пута прогласио тренером године (2009. и 2015.), а Спортски савез Апатина је то учинио 2010. године.
Какав програм развоја омладинског шаха у Србији ћете понудити ако будете поново изабрани за омладинског селектора?
– Улога селектора је да балансира и покуша објективно да нађе најоптималније решење у актуелној ситуацији. Одлично је било што смо пре имали шаховску школу велемајстора Александра Матановића или камп Министарства омладине и спорта, где смо имали контакте са руским и шпанским шаховским талентима и размењивали искуства са њиховим тренерима. Сада, на жалост, тога нема, али ако будем изабран за селектора, један од мојих циљева биће да, у сарадњи са Шаховским савезима Војводине и Србије оснујем камп за младе шахисте који ће током целе године организовати припреме наших најперспективнијих омладинаца, а не само пред важна европска и светска такмичења. На тај начин би се свим талентованим шахистима омогућило да неколико пута годишње имају прилику да се сусретну и раде са нашим најбољим тренерима, а уколико буде могуће, организоваћемо и гостовања професионалаца из других држава, као што је то раније била пракса.
Шта бисте издвојили као ваш најзначајнији тренерски успех?
– Дуги низ година (од 2005. до 2013. године) био сам једини у Војводини са титулом ФИДЕ тренера, а тренерским радом се бавим преко три деценије. У више мандата био сам тренер младе репрезентације Србије и вођа пута наших најбољих шахиста на европским и светским такмичењима. Такође, био сам и селектор сениорске Б-репрезентације Србије на Екипном првенству Европе у Новом Саду 2009. године. У два наврата увео сам женску екипу Сомборског шаховског клуба у Прву лигу Србије. Поред тога, испред Шаховског савеза Војводине именован сам за главног координатора у акцији увођења шаха као изборног предмета у школе и са колегом Данком Боканом из Новог Сада издао сам уџбеник шаха за први разред основне школе, као и Методику предмета за предаваче.
Преко три деценије као тренер предводите и један од најстаријих клубова у Србији – Сомборски шаховски клуб, који се својевремено такмичио и на екипном Шампионату Југославије. Који су најзначајнији клупски успеси и имате ли помоћ града Сомбора?
– Сомборски шаховски клуб је један од најстаријих на овим просторима, основан 30. септембра 1922. године, и носилац је шаховских активности у Западнобачком округу, а и шире. У дугој историји шаха у Сомбору 1965. година свакако је била најзначајнија. На екипном Шампионату Југославије, који је те године одржан од 12. до 20. маја у Пули, Сомборски шаховски клуб је са 44 бода освојио пето место. Овај успех је још вреднији ако се зна да су на свим таблама тада играли сомборски шахисти и да је, за разлику од других екипа, највиша титула у нашем тиму била мајсторски кандидат. И у деценијама након тога, сомборски шахисти су готово увек учествовали у највишем рангу такмичења југословенског и касније, српског шаха. Прошле године је женска екипа Сомборског шаховског клуба освојила осмо место на Првој лиги Србије за жене, док су мушкарци били четврти на Другој лиги Србије – група Војводина. Такође, морам да истакнем да су наши јуниори освојили прво место у Јуниорској лиги Војводине, у конкуренцији 16 екипа. Све ове активности су финансијски подржане од стране града Сомбора, на чему смо им веома захвални.
Ко су ваши најуспешнији ученици и како је текао њихов шаховски развој?
– Тешко је издвојити некога посебно из читаве прејаде младих шахиста које сам тренирао или и даље тренирам, али према освојеним одличјима на званичним такмичењима посебно се издвајају Милош Рогановић и Марина Гајчин. Рогановића сам тренирао осам година и он је за то време освојио 23 медаље на кадетским државним првенствима. Једини је у историји некадашње државе Србије и Црне Горе био освајач све четири златне медаље на првенству одржаном 2005. године – у редовном, убрзаном, брзопотезном и проблемском шаху. Постао је ФИДЕ мајстор са 14 година, интермајстор са 17, а велемајстор са 26 година. За Сомборски шаховски клуб наступао је осам година и није изгубио ниједну партију.
Марина Гајчин је са непуних 16 година испунила трећу норму за интернационалног мајстора и освојила бронзану медаљу на 11. појединачном Првенству Србије за шахисткиње. Поделила је треће и четврто место на 24. Првенству Европе за младе у Грузији, у конкуренцији до 14 година, а на јануарској ФИДЕ рејтинг листи 2017. године била је пета у свету до 16 година. Данас има освојена два бала за велемајстора и 28. место на Првенству Европе за жене, а занимљиво је и да је на том турниру ремизирала са актуелном изазивачицом за светску првакињу Александром Горјачкином. Поред Милоша и Марине, међу играчима које сам упутио у тајне шаховске игре издвајају се и: Душан Поповић (сада велемајстор), Новак Пезељ (сада интермајстор), Владимир Јотић и Кристијан Танчик (сада ФИДЕ мајстори), Горан Павлик, Горица Аћимовић и Немања Садовски.
Како процењујете квалитет наших младих шахиста у поређењу са вршњацима из света?
– За напредак шахисте данас се као најважнији период сматра узраст од 10 до 15 година, да се уочени таленат претвори у потенцијалног или правог велемајстора. Границе игре на највишем нивоу спустила се испод четрдесет година, а светски првак Магнус Карлсен освојио је титулу већ са 23 године. Стога је од изузетне важности да наши млади шахисти у раној фази свог развоја имају стручну помоћ и професионалног тренера. Међутим, главни проблем код нас је што сав терет обезбеђивања адекватних услова пада на плећа родитеља који то не могу да обезбеде без помоћи савеза, а индивидуални тренер љубоморно чува талентованог ученика, надајући се да ће тако себи обезбедити егзистенцију.
За крај, шта бисте као стручњак са огромним искуством поручили младима који одлучују да ли да се професионално баве шахом?
– Веома је тешко бити професионалац и опстати у данашњем свету шаха, када се константно померају старосне границе за велике резултате. Зато је мој савет сваком младом човеку који се бави шахом да никако не запоставља своје образовање и да се труди да свакодневно ради на себи у сваком погледу, не само шаховском. Из искуства својих ученика могу да кажем да је то веома тешко, али ипак могуће и достижно. Поменућу поново Милоша Рогановића који је, поред свих својих шаховских успеха, завршио факултет и ради у струци, као и Марину Гајчин која је као ђак генерације завршила Основну школу, а и сада у Гимназији је један од кандидата за ово престижно признање. Они су најбољи доказ да човек може бити успешан у животу на више фронтова, али само ако уложи довољно труда, воље, ентузијазма и одрицања – закључио је Декић.
Ива Узелац
