ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА Новак Ђоковић – човек иза суперјунака

Током претходне године нисам много гледала Новакове мечеве.
d
Фото: AP Photo/Ng Han Guan

Не зато што га не волим или волим, не зато што га не поштујем или поштујем, већ живот тече и фокуси се померају. У недељу сам неочекивано села да гледам финални меч на Аустралијан опен и после дужег времена нисам гледала меч као обожаватељка (са свим оним пратећим понашањима обожаватеља: викање, псовање, волим га/не волим га, може/не може...) већ као особа која гледа другу особу која се труди да пружи свој максимум, која пролази кроз успоне и падове у једном кратком интензивном периоду.

И док већина посматра Новаков тријумф као освету аустралијској влади и српски инат и доказ да смо ми непобедиви, мој поглед је био усмерен на Новака као појединца, а не суперјунака српског народа. Тренутак када сам осетила тежину у грудима био је након последњег, победничког поена. Не зато што сам била преплављена осећањима поноса (знамо да нам гледање спорта пружа осећај сопствене компетенције; успехе спортиста присвајамо као наше, а неуспехе одбацујемо као њихове) већ зато што сам помислила: „Да ли Новак има са ким да прича?“.

Новак је професионални спортиста. Својим трудом и радом обезбедио је себи што повољније услове за развој и напредак. Али да ли има некога са ким може да прича, где може да буде свој без очекивања да игра улогу српског суперјунака?

Фото: Приватна архива

За разлику од хероја којем се дозвољавају слабости у процесу до успеха, од суперјунака се очекује да стално буде на висини задатка, да јачином и издржљивошћу побеђује непријатеље, све са осмехом на лицу.

Једно је учити начине превладавања стреса и изазова на терену док играте, а сасвим друга прича је носити терет туђег мишљења, осуде, емоције ван њега. Многи професионални спортисти са којима сам имала част да сарађујем се управо са тим „погледом нације“ најтеже носе. Тренутак када се Новак препустио емоцијма (верујем да ће многи новинари то назвати „сломом“ и штампати сензационалистичке наслове) јесте тренутак када сам имала утисак да му је доста. Да му је доста сталне борбе са светом, са преиспитивањима, али и сталне цепајуће пажње коју добија – час га воле, час га мрзе. Не могу ни да замислим како је бити под ударом тако снажних опречних емоција.

Његово препуштања емоцијама не тумачим као слабост, већ као човечност. Он је човек, а често му се придодају епитети због којих људи мисле да је отпоран на све. Сцена где он седи на столици, након што се вратио из ложе, и плаче, иза њега један мушкарац виче „Новаче, може мајица?“ то најбоље описује. Овакви мечеви су високо стресни и без пратећих околности, и Новак је показао да има довољно саморегулације, довољно спремности и вештине да изнесе овакав меч.

Ипак, не могу да се отргнем свог емоционалног одговора и жеље да му приђем и кажем: „Не мораш".

Нисмо ми такви само према Новаку. Генерално, данас се неуспех не прашта, због чега ретко ко ризикује да активно учествује у свом животу. Радије бирамо да стагнирамо, животаримо уз повремено буђење, када покушавамо да мало оживимо кроз спортисте и друге јавне личности.

Не кажем да је Новаку потребна психотерапија. Не мислим да је он „лоше“ – мада и да јесте, има право на то; има право да се осећа и као суперјунак и лоше. Не мислим да је савршен, мислим да је човек. И данас ми је остао тај утисак: да сам гледала човека који је дао све од себе да буде најбољи што може у ономе што је изабрао да ради, а то је за свако поштовање. Данас сам гледала човека који је дао себи дозволу на секунд да пусти све кочнице и буде смртан. Данас сам гледала неког кога бих загрлила и потапшала, не зато што је најбољи, већ зато што је човек.

Иако ће многи све ово гледати као његов лични избор, па самим тим и пратеће последице тог избора – „нико га није терао да буде професионални спортиста“; што је посебна прича за себе – сумњам да је петогодишњи Новак, када је почео да тренира тенис и добијао сладолед за успешно савладане задатке, знао у шта се упушта. Ни један професионални спортиста, када је млад и када игра зато што ужива у томе или зато што га је неко усмерио ка томе, не појми коју количину туђих емоција, очекивања, ставова и жеља ће носити са собом кроз целу каријеру, али и живот. Тај целоживотни пројекат много кошта, иако се нама са стране чини да много више даје.

Гледајући Новака, не могу да не помислим на сцену из филма који је ове године номинован за неколико Оскара, Духови острва (The Banshees of Innisherin, 2022). Старији главни лик у филму, Колм, преиспитује сопствени смисао и одлучује да преостало време свог живота покуша да остави нешто значајно иза себе – музику, те без икаквог објашњења престаје да се дружи са својим до тада најбољим пријатељем, Падриком. Падрику ово тешко пада, и у једној сцени се припит суочава са својим пријатељем где воде разговор о смислености живота. Колм убеђује свог бившег пријатеља да је смисао живота оставити нешто трајно иза себе: музику, поезију, слике; да се памте само великани, а не обични људи. Падрик му са друге стране говори о доброти, да је доброта оно што ће се памтити, што он сам памти, и да је суштина живота – бити добар према себи и другима.

О Новаку се писало и писаће се, остаће упамћен због свог успеха, али доброта ка другима је оно што ће нас одржати. Стога, можемо ли да будемо мало бољи према Новаку, према блиској особи, колеги, познанику, странцу? Великани остају у сећању света, али доброта омогућава да свет и даље постоји.

Др Јована Трбојевић Јоцић, спортски психолог

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести