Бициклом кроз Војводину: Од аустријских и турских војника до кућних љубимаца

Током једне вожње бициклом по Петроварадину за време прошлогодишњег Ванредног стања, попео сам се из Качићеве у Мажуранићеву, па пресекао у Мајурску а из ње кроз Тунислава Пауновића у највишу улицу овог дела града - Транџаментску.
Роберт Чобан /45 крстова за француске војнике умрле од Шпанске грознице
Фото: Роберт Чобан /45 крстова за француске војнике умрле од Шпанске грознице

На крају те улице кроз жбуње и ливаду улазите на Транџементско гробље које ме од свих “вечних коначишта” у нашем граду највише подсећа на париски Пер Лашез. Није толико велико и нећете се изгубити на њему као што се мени десило пре две године када ми се док сам се враћао са удаљеног гроба Едит Пјаф испразнила батерија телефона па сам без навигације готово сат времена покушавао да нађем излаз на којем сам оставио бицикл.

На Војничком гробљу на Транџаменту сахрањивани су војници од почетка изградње Петроварадинске тврђаве (1692). То је постало гробље за све војнике који су се борили у широј околини, без обзира на којој страни су били. На Транџаменту су сахрањени војници аустријске и турске војске, две армије које су крајем 17. и почетком 18. века често војевале на овом подручју. Потом су ту покопани и револуционари из чувене 1848/49. године, као и они који су гушили револуцију. На горњем делу гробља налази се споменик палим борцима 19. пешадијског батаљона аустријске царевине који су погинули у револуционарним борбама од који су многи били и Срби - 1.229 војника и 60 официра. Затим су овде покопани и аустроугарски војници (од нагодбе из 1867. када је успостављена двојна Аустроугарска монархија), као и гробови војника из Првог светског и Другог светског рата. Готово уз двориште кућа налази се и споменик руским ратним заробљеницима у Првом светском рату, њих 96 је сахрањено ту а споменик који су подигли руски емигранти 1929. обновљен је 2013. средствима Министарства одбране Руске Федерације.

Већина овде сахрањених руских војника је у једном периоду била смештена у импровизоване логорске бараке на старој новосадској Железничкој станици  (на месту данашње Лиманске пијаце) и преминула је од последица рањавања, као и од последица болести задобијених због неадекватних животних услова у логору.

Иако данас практично не постоји никакво сећање на трагично страдале руске заробљенике, у периоду између два светска рата припадници Беле емиграције који су се након Октобарске револуције настанили у Новом Саду су кроз деловање новосадског огранка Руске матице овим локацијама придавали посебан значај. О томе сведочи и чињеница да је постојала иницијатива да се сагради руска спомен-црква Благопочившем краљу Александру.

Фото: Роберт Чобан/Споменик руским рањеницима који су умрли у Новом Саду

Првом Ујединитељу на углу Футошке и Улице Браће Рибникар у чијој би крипти били похрањени земни остаци 204 руска војна заробљеника који су између 1915. и 1918. преминули у Новом Саду. Иако су средства за градњу храма била обезбеђена, избијање Другог светског рата и касније политичке констелације су заувек зауставиле реализацију овог плана.

Посебно занимљив део Војног гробља на Транџаменту чини парцела са 45 идентична камена крста са металним плочицама на којима су била исписана имена савезничких  француских војника који нису погинули током борбе већ су преминули од епидемије тзв. Шпанске грознице (грипа), 1918. године. Француски војници су као савезници заједно са победничком српском војском 9. новембра 1918. године кроз Београдску капију ушли у Петроварадин и Нови Сад након повлачења аустро-угарских трупа из града.

Крстови су једноставног облика и данас на највећем броју њих више не постоје сачуване металне плочице са именима и презименима сахрањених војника. Ипак судећи по сачуваним плочицама може се закључити да је међу француским војницима било и војника пореклом из Африке који су у склопу француске војске служили као најамници. На ову тему у књигама новосадског хроничара Триве Милитара наишао сам на податке о две овдашње лепотице које су се заљубиле и после удале за француске војнике пореклом из Сенегала и Индокине па су са њима и отишле у њихове домовине.

Кристијан Обшуст из Архива Војводине који се највише бавио овом темом и написао рад “Новосадска историјска гробља као простори сећања” скренуо ми је пажњу да се ту налази и муслиманско гробље које без дозволе градских власти почело да ниче педесетих година прошлог века. Са овом праксом се прекинуло 1992. године када је на централном Градском гробљу у Новом Саду омогућено разграничено сахрањивање по конфесијама чиме је обезбеђено место и за покојнике муслиманске вероисповести.

Како је тек скоро најављено да ће Нови Сад добити своје Гробље кућних љубимаца на Транџаменту свој вечни мир нашли и неки омиљени пси и мачке које су њихови власници желели да сахране на правом гробљу. На једном од таквих споменика пише ,,Верност за верност. Моја добра и верна куца Рита 1964 -19..”. Дакле, није уписана година смрти кућног љубимца па можемо да претпоставимо и да га власник није наџивео.

У склопу гробља се налази и заједничка гробница партизана који су стрељани у Вуковару 19. октобра 1941. године и чији су посмртни остаци касније пренесени и покопани на овој локацији. Камена гробница у којој почивају посмртни остаци деветнаест особа представља спомен-обележије и место сећања на стрељане припаднике партизанских одреда и локалне илегалне групе Народноослободилачке војске која је деловала на простору Петроварадина.

Фото: Роберт Чобан/Један од споменика на гробљу

На овом гробљу су сахрањени и славни тамбураш Јаника Балаж (1923-1988), Јосип Зебетић (1838-1907) мајор 70. пешадијске регименте аустријске војске и Јосип Ханел (1838-1883), први градоначелник Петроварадина.

Када се све ово зна не чуди да су на споменицима имена погинулих и епитафи исписани латиницом, готицом, ћирилицом, на немачком, мађарском, српском, руском, словачком, чешком, пољском, латинском, као и на арапском језику.

Ово огромо археолошко и историјско благо прилично је запуштено и био би ред да крене његова санација пошто је готово све што је било од мермера и гвожђа покрадено а пуно споменика уништио је зуб времена. Пер Лашез са почетка приче на којем се налази мапа гробља са назначеним познатим личностима није једина таква туристичка атракција у Европи и свету. Транџаментско гробље, важно место културе сећања протеклих неколико векова заслужује да добије сличан статус.

Текст и фото: Роберт Чобан

Бранко П.
07.03.2021 • 11:59
Из Европе,кроз Мађарску код Ђале улази бициклистичка стаза.И све то иде лепо до пред нови Кнежевац.А пре уласка у Нови Кнежевац уз саму стазу је сметиште.И не само уз стазу већ већ се смеће просипа и по самој стази што је крање дискутабилно јер предпостављам да странци када дођу до овог места с правом се питају:па шта је ово?
EUR/RSD 117.5629
Најновије вести