Турски заповедник, очајан што споро напредују, шаље извештај о нападу вукова на његов одред баш у реону данашњег Каравукова, казујући да се овде све црни од вукова.
Према другој легенди турски одред је кренуо из тврђаве Бач у тврђаву Ердут. Због јаке зиме Турци нису успели да пређу Дунав и остали су да преноће у шуми на обали. Следећег јутра су их на том месту напали вукови, те су због тога то место назвали Каравуково.
Трећа легенда није везана за Турке, већ за дунавске гусаре. На левој обали Дунава некада се налазила храстова шума кроз коју је пролазио пут до места где се налазила скела. По ритовима, мочвари и шуми са ове стране реке, крили су се одбегли дунавски гусари који су нападали и пљачкали “као вукови”.
У овом, некада великом, чисто немачком селу, данас живе потомци колониста досељених са југа Србије, али већина младих људи отишла је из села. У центру места и даље доминира Црква Св. Мартина, данас напуштена и девастирана, од инвентара су остале само клупе. Излазим из Каравукова, возим бицикл уз Дунав, промичу кошнице, ђермови и стада оваца, вукова за сада нема.
На једном месту, вођен навигацијом, силосима и торњевима цркава у даљини, скрећем у атар села Вајска у општини Бач. Пролазим кроз полунапуштена насеља Лабудњача и Жива у којима су некада становали радници истоимених пољопривредних комбината. Призори напуштених кућа и дечијих игралишта обраслих у коров и овде као на многим местима у Војводини, подсећају на сцене из Припјата, места уз Чернобиљ. Овде није било нуклеарне катастрофе али она коју је произвела наша неуспешна транзиција чини се да је оставила пођеднако трагичне последице.
Преко моста са оградом која је претрпела ударце многих тањирача и плугова прелазим поток прекривен локвањима, изгледају као да их је насликао Моне.
Свеже бетонираном стазом улазим у Вајску и одмах наилазим на живописно ромско насеље у којем се смењују мале скромне уyерице од набоја и нове куће обојене јарким бојама са комплетном менажеријом гипсаних лабудова, лавова, тигрова, медведа и коња са позлаћеним капијама и мусавом децом која весело трче по путу. Ово ромско насеље, налик Озу из чувеног филма, никло је после 1965. када је поплава уништила претходно. Кажу да је тада Дунав намерно пуштен у атар Вајске како би се смањио притисак на бент код Новог Сада и тако спасио главни град Војводине.
Продужавам у центар села - ту је Црква Св. Јурја, жена која одржава цвеће испред каже да је кирбај (сеоска слава) у Вајски 23. априла. Јавио сам се Жељку Хиршману који је заједно са рођаком Кристијаном који се вратио из Новог Сада у Вајску, наставио традицију млина свог деде Ђуке Хиршмана код којег смо осамдесетих долазили на кирбај. Каже Жељко, момцима на селу је главни проблем што девојке желе у град. На селу има посла, живот је пуно јефтинији и квалитетнији, али девојке желе у град.
На изласку из места је језеро Провала, место на којем смо готово сви из Бача и околних места научили да пливамо. Са једне стране језера је лепо уређена пешчана плажа са малим хотелом а на супротној обали су се у моје време купале краве.
Настављам ка Бођанима, селу чувеном по манастиру из 1478. године. Оснивач манастира био је извесни трговац Богдан из Далмације. Његов настанак везан је за легенду која каже да је трговац Богдан оболевши изненада од очију, стао на месту извора код данашњег храма, умио се и помолио Богородици, заветовавши се да ће подићи храм посвећен Богородици ако му се исцели вид. Када му се здравље повратило он је извршио свој завет, те је преко кнеза Димитрија Јакшића затражио писмено одобрење од краља Матије Корвина који је одобрио градњу храма. Сазидао је манастирске ћелије и купио земљу. По свом ктитору Богдану манастир је добио име Бођани.
Данашња црква је подигнута 1722. године, а подигао је током 17. века Михајло Темишварлија из Сегедина, о чему сведочи натпис изнад улазних врата на западном зиду. Та црква је била четврта која је изграђена на том месту. Конак и црква су изграђени у барокном стилу, док је живопис насликао Христофор Жефаровић. У овом манастиру се чувају и неки предмети донети из манастира Манасија.
Манастир је од свог оснивања, па до 1991. био мушки а од тада га преузимају монахиње. На челу манастира је деценијалма био Лукијан, потоњи Епископ осјечко-пољски и барањски који је преминуо 2017. у Осијеку у свјојој 85. години. Иза њега су остале легенде у Бођанима али шире, дружио се са многим познатим личностима и био веома колоритна личност. На лепоту манастира Бођани доста утиче и савршено уређен парк са портом. У склопу манастира се налази и неколико хектара шуме и воћњака. После преузимања од страна монахиња, манастир је опет враћен монасима 2002. године.
На другом крају села је мала али лепо одржавана католичка Црква Св. Илије. На путу ка Плавни, поред пута наилазим на дрвено распеће на којем на металној плочици пише: „Овај крст подижу Михајлов Мита и Јакић Иван у спомен на све салашаре са Мороцке те за срећу путника и градитеља овог пута!”. Србин и Хрват, комшије, у једној реченици сажели су све вредности војвођанске мултикултуралности и пристојности за које некима требају читави томови књига или сати политичких говора.
Пола сата касније, по изненађујуће добром асфалтном путу - стижем у село Плавна у којем једни са другима живе Срби, Хрвати, Мађари и потомци Белих Руса. Једна од друге налазе се улице Братства и јединства, Штросмајерова и Маршала Тита, католичка и православна црква. На излогу Ловачког друштва „Срндаћ” неко је окачио папир на којем пише: „Тражимо сезонске послове. Имамо групу од 30-50 радника. Радимо све сезонске послове.”
Пошто журим у Бач на ручак код маме а прогнозе предвиђају јак летњи пљусак - одлучујем се да прескочим Бачко Ново Село, прелепо место на обали Дунава некада већински немачко. Њега сам оставио за неку нову туру у пролеће следеће године. Данас у овом селу поред Срба живе и њихове комшије Бошњаци, једини муслимани који су након Другог светског рата организовано колонизовани у Војводину, њих неколико стотина.
Један од њих, Нећко, преминуо је ове јесени а држао је сјајне чарде, једну ту на Дунаву у Бачком Новом Селу и другу у Новом Саду на Рибарском острву.
Роберт Чобан
